Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

09. Put dobra i zla

Čarobni zraci svetlosti, ulivali su se kroz staklene prozore i nežno milovali njeno usnulo lice. Ona je polako otvorila oči i njima krenula da razgleda prostoriju u kojoj se nalazila. Feona je sklupčano ležala kod njenih nogu. Ona se osmehnula i pomazila, a nebeske oči su se polako otvorile i ona uzbuđeno zamahnu repićem. Neko iznenada ulete u sobu i ona je ugledala devojku dugačke bele kose i očiju crnih poput noći dotrča do Aleurione, zgrabila je njen pokrivač i otkrila je. Aleura se od hladnoće pomalo naježila.

„Hajde, hajde!", vikala je Yolantha glasno. „Idemo da treniramo! Moraš da se pripremiš za finalni turnir, odnosno mačevanje i trku! Ustaj, Aleuriona!"

„Da treniramo?", ona ju je zbunjeno gledala, jer nije znala o čemu Yolantha priča.

„Da”, nasmešila joj se ona. „Biću u Šumi Straha, dođi kada se spremiš. I požuri", reče Yolantha i izađe iz kuće.

Izgleda da ću morati da ustanem, pomisli ona sumorno u sebi, a onda uz škripu dasaka, ustade iz kreveta i pođe prema kupatilu. Umila je svoje lice vodom koja je bila hladnija od leda, a onda pogledala svoj odraz u ogledalu.

„Danas moram da pobedim. Danas moram biti prva!", reče ona devojci u odrazu.

Očešljala je svoju vatrenu kosu, koju je zatim isplela da pletenicu, dok joj je par pramenova padalo preko čela. Obukla je belu košulju i crne helanke, a preko svoje košulje crnu kožnu jaknu. Uzela je maskaru i njome naglasila svoje crne trepavice, dok je maskarom ukrasila trepavice svojih prolećnih očiju. Uzela je bezbojni sjaj za usne, koji je nanela na iste, a onda je duboko udahnula ne bi li izbacila svu strepnju iz sebe. Izašla je iz kupatila zajedno sa Luciom i Yolanthom, Cadenza ih je nestrpljivo čekala ispred kućice.

„Hajde, požurite!", nestrpljivo je nogom lupkala o kameni pločnik.

„Evo, dolazimo! Nemoj da nas požuruješ, Cadenza", govorila je Lucia dok je silazila niz stepenice. „Idemo u šumu da treniramo, i da pričamo, imam nešto jako važno da vam svima kažem. Sanjala sam jedan veoma čudan i jeziv san."

„Kakav san?", upitala je Aleura.

„Ispričaću vam sve u šumi. Hajde, moramo da požurimo."

* * *

Oštre čelične oštrice, udarale su jedna o drugu, dok su se dve devojke, jedna vatrenokosa i druga crnokosa, mačevale duboko u šumi. Aleuriona je uspešno blokirala naredni Cadenzin napad, okrenula se na bok i nogom je saplela njenu, Cadence je završila licem na zemlji. Aleura je prišla i pružila joj je je ruku da ustane, Cadence je podigla glavu prema njoj, a onda joj se široko osmehnula.

„Svaka čast, Aleuriona! Tvoje veštine mačevanja su izvanredne, sigurna sam da ćeš danas ostaviti sudije bez daha!", reče Cadence, a ponos je poput reke izlazio iz njenog glasa. „Izgleda da ću morati da se okupam kada se vratimo u kuću", rukom je pokazivala na svoju prljavu garderobu.

Aleura se okrenula prema Lucii. „Lucia, rekla si da si sanjala jedan jako čudan san i da ćeš nam pričati o tome."

„Ja mislim da je naša Lucia sanjala kako se ljubila sa Lordom Theodorosom", ubacila je Yolantha u razgovor zadirkujućim tonom, a Luciino lice je naglo poprimilo crvenu boju stida.

„Nisam!", viknu Lucia neočekivano. „Zašto bi to uopšte pomislila, Yolantha?", odmahnula je rukom, duboko udahnula, a onda krenula da prepričava svoj san, ili bolje rečeno košmar koji je uzburkao more straha i negativnih misli u njoj. „Sanjala sam Krvavi Mesec."

„Krvavi Mesec?", pogledala ju je Cadenza zbunjeno. „Ali, Lucia Krvavi mesec je uobičajena pojava na Pheadrei."

„Ne Cadence, mislila...", Lucia je započela rečenicu, ali Aleura ju je naglo prekinula.

„Čekaj malo, Cadence! Kako to misliš da je Krvavi mesec uobičajena pojava na Pheadrei? Kada sam ja bila mala i prošle godine, on se nikada nije pojavljivao, sve do jedne večeri. Tada se moja majka teško razbolela, ali pre toga je bila potpuno zdrava i mesec je uvek bio srebrne boje. Nije moguće da je Krvavi mesec bio uobičajena pojava na Pheadrei, nije moguće!"

Devojke razmeniše poglede među sobom, bilo im je jasno da Aleura ništa ne zna o prokletstvu Mesečeve krvi i o njegovoj bolesti koja je napadala ženske članove kraljevske linije Feliktus. Aleurionin šokirani pogled bio je prikovan za njih, razne emocije su se smenjivale u njoj, a najdominantnije su bile bes i strah. Te emocije su gorele u njoj, da je poželela da ih se što pre otarasi, da ih izbaci iz sebe, pre nego što naprave pometnju i nestabilnost u njoj samoj.

„Zapravo, moguće je...", oprezno reče Lucia. „Moja majka, Zelda zna da se on pojavljivao jednom u nedelju dana kada je ona bila dete. Uvek je govorila da kada Srebrni mesec poprimi boju krvi, to je znak da niko te večeri više ne sme izaći iz kuće, jer ga zli duhovi mogu pojesti, u to je verovala čitava severna i južna Omnia. Naravno, postojali su oni koji nisu verovali u tu priču, koji su smatrali da su to budalaštine i izlazili su iz kuća u noći Krvavog meseca. Nikada se nisu vratili živi, neki smatraju da su ih Demoni ubijali."

„To je toliko jezivo", reče Cadence. „Hej, da li ste čule za legendu o tri meseca Pheadree?"

„Legendu o tri meseca Pheadree?", Aleura je zbunjeno gledala u nju. „Misliš onu legendu, o jednom mesecu koji menja boje? Znam da postoje tri faze meseca, ali na žalost, ne znam koje su."

Cadenza joj je potvrdno klimnula glavom.

„Znam da je jedna od fazi Krvavi mesec, ali ne znam koje su ostale. Ali, čula sam da sve tri faze označavaju apokalipsu, i da mogu sve tri da se dese, a i ne moraju. Navodno, prokletstvo Tri meseca Pheadree je po legendama, bacio mračni Bog, ali ja u to ne verujem. Smatram da se iza tog prokletstva ne krije mračni Bog, već Demon", nastavila je Cadenza, a nakon što je završila, tišina je nastavila spontano da kruži oko njih neko vreme.

Zatim je ta ista tišina bila prolomljena Aleurinim drhtavim glasom. „Demon? Da li misliš na Arseniosa?"

Cadenza joj klimnu glavom, a veliki izdah naglo napusti Aleurionina pluća. Znači Arsenios je kriv za smrt moje majke, misao je bolno strujala njenim nervnim putanjama. Kako je moguće da je bila toliko slepa celo ovo vreme? Sve vreme, Arsenios je bio taj koji je bio zaslužan za smrt njene majke, za njenu bolest i sve loše stvari koje su se desile u Omnii, i koje se i dalje dešavaju. Aleura je podigla pogled na Yolanthu i Luciu, a u njenim očima plesao je prigušeni bes, koji je samo čekao najmanju provokaciju da plane i pretvori se u požar oholih reči. Duboko je udahnula i izdahnula, a onda krenula da korača prema podignutoj areni za turnir, pokušavajući da zadrži sav taj bes u sebi. Lucia, Cadenza i Yolantha su u tišini stajale sa strane i posmatrale kako se vatrena kosa njihove prijateljice gubi među zelenim granama guste šume. Sve tri su znale koliko je ovo saznanje probudilo gnev u njoj, i da je njeno srce u ovom trenutku jedino žudelo za osvetom.

Ali, ponekad osveta nije rešenje. Ponekad, nas želja za osvetom odvodi u beskrajni ponor tame i zla, a kada čovekova duša propadne u taj isti ponor, ostaje tamo zauvek. Sama, bez igde ikoga, ne postoji i tračak svetlosti u tom crnilu i ne postoji ni jedna nada za spas. Svi su znali da osobe koje su krenule putem osvete, završavale su u rukama zla, koje je od njihovih čistih duša pravilo pohlepne i ohole ljude željne moći. Zlo se nikada ne rađa, ono se stvara. Postoji nešto što čoveka natera da skrene sa dobrog puta. Nebitno da li je to bio drugi čovek, ili smrt voljene osobe, ili pak neki treći razlog, niko nikada nije bio zao, a činjenica da sve više ljudi kreće upravo tim lošim putem, je bolna i tužna.

Onda se verovatno pitate, šta treba raditi u takvim situacijama? Kada je duša na korak da krene tim mračnim putem osvete i želje za moći i dominacijom?

U tim teškim momentima, dok se još uvek kolebate što je ispravno, a šta ne, pogledajte u nebo. Nebo koje ne možete dotaći, koje je nepresušan izvor zvezda i planeta, galaksija. Sve te zvezde predstavljaju svetlost u tami, a sva ta svetlost predstavlja vaš spas. Zašto? Zato što se svetlost uvek povezivala sa nečim dobrim, a tama sa nečim zlim. Možete posmatrati zvezde kako blješte u tami, kao vitezove dobrote koji se bore protiv drugih, mračnih vitezova.

Oni, koji su krenuli zlim putem, jednostavno nisu uspeli da pronađu svoju zvezdu spasa, ili su se naprosto izgubili na putu ka njoj, i moraju biti spašeni. Problem sa ljudima je u tome što su previše zauzeti svojim problemima, da bi primetili tuđe. Naravno, ima i onih kojima su oči otvorene, koji vide sa kakvim problemima se pojedinci suočavaju i pružaju im ruku pomoći u teškim vremenima. Ali, takvi ljudi su retki i ima ih sve manje i manje.

A, naša Aleuriona? Naša nekada vetra devojka vatrene kose i smaragdnih očiju, koje su nekada blistale srećom... Ona je bila izgubljena na potpuno drugom putu, koji se polako pretvarao u put osvete. Ona je izabrala taj put i nije želela da skrene sa njega. No, nije znala da se taj put račvao u dva pravca. Jedan put je vodio ka sreći i ostvarenju svih njenih ciljeva, a drugi ka tami i zlu koje je konstantno vrebalo u senkama sveta.

Pitanje je samo: Kojim putem će naša Aleuriona krenuti? Da li će nastaviti da se kreće putem dobrote, ili će slučajno skrenuti na put večitog zla?