Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

28. Do vrata slobode ide se putem patnje

„Prvo ti meni reci ko si ti i šta radiš ovde? Nikada te nisam video ovde, u zemlji Svintos", rekao je goblin, pokazujući prstom na Cadenzu, što je bilo za nju krajnje nepristojno.

„Ja sam Cadenza i ja sam vila čija se svest zaglavila na ovom mestu", slegnula je ramenima dok je to govorila. „Tražim vrata koja me mogu izvesti napolje, moram da se vratim svojim prijateljima. Sada sam ja na redu. Ko si ti? Da li se i tvoja svest zaglavila na ovom mestu?"

„Zovem se Gavin, i ne moja svest se nije zaglavila na ovom mestu. Ja sam goblin i živim ovde od kako znam za sebe", osmehnuo se Gavin, a njegovi pokvareni i žuti zubi izazvali su gađenje kod Cadence, uz to joj je primalo muka od neprijatnog mirisa truleži koji se širio iz njegovih usta. „Možda ti mogu pomoći", predložio je iz pokvareni osmeh na svom licu.

„Stvarno?! Kako?", upita ona uzbuđeno.

„Mogu da te odvedem do vrata, u zamenu za...", njegov pogled lutao je po Cadenzi tražeći nešto što može uzeti od nje i odjednom je pao na medaljon koji je visio oko njenog vrata. „Taj medaljon."

Cadenza zbunjeno uze medaljon u svoje ruke, nije mogla da ga da, to je bilo porodično nasleđe. „Ovaj medaljon? Ne! Ne mogu da ti ga dam, to je nasleđe moje porodice. Zar ne postoji nešto drugo? Nešto što drugo želiš za razmenu?"

Gavin je odmahnuo glavom, njegove oči i dalje su bile zapečaćene na Vilinski medaljon oko Cadenzinog vrata. Cadenza sa trude strane je znala da ne sme dati medaljon, to je porodično nasleđe, nije smela tek tako nepoznatom goblinu da preda nešto što pripada njenoj porodici. „Nemoj verovati goblinu!", Orelinin glas je iznenada preseče i tada je shvatila... To je bila zamka! Goblini su bili poznati po tome što mogu da te odvedu do određenih vrata, oni su bili neka vrsta tragača, ali na žalost njihova duša nije bila ispunjena svetlošću, već tamom. Bili su to prgavi stvorovi, kojima se nikada nije smelo verovati. A Gavin je bio jedan od njih. Šta da radim? Da li bih trebala da se okrenem i ignorišem ga?, potrča kroz njene misli. Okrenula se na pete i krenula da se udaljava od Gavina, koji je besno vrknuo u njenom pravcu i krenuo da je prati. Cadence je znala da mora da mu pobegne, što pre. Granje i trnje bockalo joj je kožu, a ona je od bola jauknula, stala i pogledala oko sebe. Oko nje nalazile su se puzavice ruža, bile su svuda, oštre poput igli. Progutala je knedlu, a onda je iza sebe čula glas od koga je preplašeno vrisnula.

„Zašto bežiš?", bio je to Gavin.

Cadence se okrenula prema njemu, stajao je na samo par koraka od nje i posmatrao je pažljivo. Cadence je znala da mora uraditi sve što je u njenoj moći da spasi svoju dušu. Prsti su joj se skupili u pesnicu, osećala je razne emocije kako joj teču venama, od straha pa do besa. Gavin joj je polako prilazio, a na njegovom izbornom licu nikao je zlokoban osmeh. Stao je na par metara od nje, uhvatio se za crni biser koji je visio oko njegovog vrata, a onda je u bradu promumlao neke reči. Cadenza je zbunjeno posmatrala šta se dešava, njeno telo je poletelo samo od sebe metar uvis, a onda panika sakrivena u njenom telu izašla je napolje.

„ŠTA TO RADIŠ??!!! SPUSTI ME DOLE!!", vrištala je, boreći se sa njegovom jakom čarolijom.

„Nema šanse vilo!", energija iz Cadenzinog tela je u obliku srebrnih i nebesko plavih niti napuštala njeno telo i ulazila u crni biser oko Gavrinovog vrata, Cadenza je osećala sitno peckanje u svom telu koje se postepeno pretvaralo u bol. „Toliko sam dugo zarobljen ovde, a nemam nikakvu magiju da se odbranim od čudovišta iz noćnih mora. Proganjaju me, par puta sam umalo život izgubio zbog njih, ali ne više... Zahvaljujući crnom biseru ukrašću tvoju vilinsku magiju i pobeći odavde. Ti ćeš najverovatnije ostati da oslabljeno lutaš ovom šumom. Sve dok ne umreš ili te neko ne ubije."

„Zašto ovo radiš?", upitala je, a onda glasno vrisnula, bol koji je zahvatio njeno telo bio je nepodnošljiv i Cadence nije mogla da ga izdrži. „Prestani! Molim te, prestani!"

Gavin se pakosno smejao, uživajući u njenom bolu. Cadence je osećala kako svakog trenutna, energija i moć napuštaju njeno telo. Vrištala je u agoniju, jedva je držala oči otvorene, nije želela da zna šta će Gavinu njena moć. Jedino što je znala jeste da mora da spasi svoj život, ali je bila preslaba. Da li je ovo kraj? Hoću li umreti ovde i sada?, pitanje je prošlo kroz njen um, onda je ispustila svoj poslednji izdah i zatvorila oči. Njena duša je bila spremna da se zauvek pridruži ostalim dušama u svetu mrtvih.

„Ne predaj se, Cadenza! Jača si nego što misliš, samo treba da veruješ u sebe! Uspećeš da izađeš odavde!"

Orelinin glas je poput munje probudio Cadenzu koja naglo otvori svoje olujne oči, ali one su odjednom postale zlatne. Njena crna kosa postala je bela kao Selenit kristal, a moć koju je ona osećala trenutno u svom telu, nije mogla da se uporedi ni sa jednom energijom na Pheadrei. To je bio trenutak istine, trenutak buđenja još jednog Božanstva. Trenutak buđenja Orelinine reinkarnacije. Nikada se nije osećala bolje, nikada se nije osećala moćnije. Energija je strujala po njenim venama, snaga se probudila u njoj i Cadence je naglo raširila ruke stvarajući talas jake moći koja je uspela da slomi kristal koji je upijao njenu suštinu. On je pukao i od njega su ostali samo sitni crni parčići. Gavin se od iznenađenja odmakao par koraka, a onda oči prekrio rukama, ne bi li zaslepeo od tog kosmičkog svetla koji se poput toplote širio iz Cadencinog tela. Njegove oči nisu mogle da shvate kakve se to slike odvijaju pred njima. Cadence je prostreljala Gavina jednim oštrim pogledom, a onda se poput ptice ustremila na njega, uhvatila ga je za vrat i poletela sa njim deset metara uvis. Gavin je pokušao da se oslobodi od Cadencinog jakog stiska, ali nade nije bilo, ona je bila previše jaka. Susreo se sa njenim sjajnim zlatnim očima, a strah mu je zaledio krv u žilama od samo jednog pogleda i on je preplašeno krenuo da se trese. Moćan glas krenuo je da se vijori u vazduhu poput uragana.

„Da li si stvarno mislio da možeš tek tako da uzmeš moju moć? Moju suštinu? Odgovor je... NE MOŽEŠ!", munja je prepolovila nebo, a Gavin se uhvatio za uši koje su krenule da krvare, obe bubne opne su mu bile probušene. „Vreme je da te pošaljem u Pakao iz kojeg si došao! Da tamo zauvek truneš u samoći i jadu!"

„Ne... ne molim te... ne radi to... preklinjem te!", preklinjao je Gavin kroz suze i jecaje straha i kajanja, no Cadence nije bilo briga za njegov glas koji je molio za milost, jer je u njenoj glavi odjekivalo samo jedno upozorenje.

„NEMOJ VEROVATI GOBLINU!", Orelinin glas bio je jak poput oluje koju je Cadence stvorila, on je bio jedino što je ona čula i znala je šta joj je činiti.

Do vrata slobode se ide putem patnje, zar ne Gavine?, pomisli ona, a onda su srebrne munje koje su plesale u njenim šakama, napustile iste i ustremile se na goblina. Gavin je uplašeno gledao kako srebrne zmije neverovatnom brzinom gmižu prema njemu. Vrisnuo je kada je bol prošarala njegovo telo, munja ga je udarila pravo u srce, oči su mu bile širom otvorene, ali jedino što je on u tom trenutku sečenja njegovog klupka života video, bila je tama. Nije čak ni želeo da se bori, već mu je bilo jasno da je bitka za njegov život izgubljena. Njegova kolena pala su poput isečenog stabla na zemlju, a crni dim iz njegovog tela leteo je ka nebu, zatim se on u potpunosti srušio na prašnjavu zemlju, poput uvenule biljke. Cadence je par trenutaka gledala u njegov leš, znala je da je uradila ispravnu stvar, jer da ga nije ona ubila, zauvek bi izgubila svoje moći. Odjednom, čudno strujanje pojurilo je kroz njeno telo, neko saznanje. Istog trenutka je shvatila šta je to, a osmeh je zasijao na njenom licu kada je ugledala prekoputa nje velika vela vrata, sa sitnim izrezbarenim motivima ruža, ljiljana i ptica. Sporim koracima se približila tim vratima, plašeći se da iz njih ne iskoči najveća zverka i ne ščepa njenu dušu svojim oštrim kandžama. Stala je ispred njih, a onda posegla za kvakom, ona je otvorila vrata i prešla preko praga. Vertigo ju je udario u glavu, i ona istog momenta izgubi osećaj za ravnotežu, pala je na pod, a šarenilo sveta zamenio je mrkli mrak. Cadenzina duša je krenula putem sveta živih.

~ ~ ~

Oči boje sivog olujnog neba naglo se otvoriše, a njena pluća krenula se halapljivo da unose vazduh preko potreban za disanje. Uspravila se u sedeći položaj, nehotice se uhvativši za vrat. Ja sam... Ja sam Orelinina reinkarnacija, pomislila je i jako zažmurila, bilo je lepo ponovo se osećati živom. Bila je živa i sada je znala da ima moć kojom može pomoći Aleurioni u borbi protiv Devet Senki zla. Vrata su se iznenada otvorila, a u prostoriju je ušao Panteleon, kada je video osmeh na Cadenzinom licu, kiša sreće zapljuštala je na njegovom srcu i on u samo dva koraka pređe razdaljinu između kreveta i vrata. Između njega i Cadence... Između dva zaljubljena srca. Stao je ispred nje, a onda pažljivo posmatrao njene divne oči boje magle i čelika, kao da je sve bilo u pitanju san, on je potom spustio svoje prste na njen obraz, pitajući se da li prilika koja stoji pred njim je deo jave, ili samo još jedan od njegovih snova. Ona ga je gledala, a kada je osmeh zasijao na njenom licu, Panteleon je tada shvatio da je prilika pred njim i više nego stvarna. Bila je živa, bila je spašena i to je bilo jedino što mu je bilo važno.

„Cadence", njeno ime je poput prolećnog povetarca napustilo njegove punačke usne. „Ja... ti..."

Ona je brzo stavila prst na njegove usne, da spreči nepotrebne reči da pokvare trenutak skovan samo za njih dvoje. „Ne govori... samo... samo me poljubi..."

Panteleon je na zapovest svoje voljene srne spustio usne na njene. Njeni prsti su se upleli u njegovu zamršenu svilenu kosu, a telo se potpuno predalo njegovim usnama. Sreća je pucala u njenom telu poput raznobojnog vatrometa na crnom nebu, i ona nije želela da išta ugasi ovaj trenutak stvoren samo za njih dvoje. Panteleon se malo odvojio od nje, da bi se uverio da je stvarna, a onda nežno nastavio da miluje njene usne svojima. Vrata koja su se otvarala iza njih, razbila su momenat strasti koji su njih dvoje stvorili, i oni se osvojiše jedno od drugog, dok mi je crvenilo cvetalo po obrazima, kao livada ruža. Panteleon je pogledao prema vratima i video da na pragu stoji Talarin, u rukama je držao poslužavnik hrane. Pogled mu je prelazio sa Panteleona na Cadenzu, a njegov um je shvatio šta se dogodilo iznađu četiri zida ambulantne prostorije.

„Kuvarica Esta mi je rekla da ti donesem nešto da pojedeš. Tu su sva tvoja omiljena jela, Cadence", rekao je Talarin ostavljajući srebrni poslužavnik prepun vrele hrane na stolić pored kreveta, Cadence je samo potvrdno klimnula glavom kao odgovor. „Mislio sam da ti i ja o nečemu popričamo."

„O čemu?", upita ona mršteći se.

„O tome gde sam nestao."

„Znači konačno ću dobiti odgovore na pitanja? Super!", Cadence je zagrizla viršlu koja joj se nalazila u tanjiru.

Ko bi rekao da od kome možeš ogladneti, pomisli ona dok joj se ukus kuvanog mesa širio u ustima. Na poslužavniku se nalazio tanjir sa viršlama i kuvanim jajima, topla supa začinjena ljutim biberom čiji je miris ispunio celu sobu, pomfrit i bataci isprženi na masti, kupus salata kao i velika čaša ceđenog soka od pomorandže koje su rasle u vrtu zamka. Cadence nije mogla da poveruje da je Esta sve ovo pripremila za nju. Izgleda da je crnokosa kuvarica punijeg stasa ozbiljno shvatila naređenje njene majke da kada je Cadence probudi da mora povratiti svu svoju izgubljenu snagu. Polako je degustirala topao obrok na poslužavniku. Talarin ništa nije progovarao, nemo ju je gledao kako jede, a kajanje se gomilalo na njegovoj duši. Vrele suze kajanja pretile su da proteknu preko neravnina njegovog mladalačkog lica. Cadence ni jednog trenutka nije skrenula pogled na njega, nastavila je u tišini da jede svoj obrok. Nakon još par minuta degustiranja preukusne hrane, ona je ostavila pružila poslužavnik Leonu, koji ga je uz osmeh prihvatio.

„Odneću ovo u kuhinju", reče i izađe iz ambulante.

„O čemu si želeo da pričamo?", Cadence je upitala Talarina, sekundu nakon što je Leon zatvorio vrata za sobom.

Talarin je izdahnuo slomljeno i pomalo tužno. „Mislim da moraš da znaš istinu. Da znaš gde sam bio sve ovo vreme. Ja... Lažirao sam svoju smrt u gradu Clateo."

„Zašto?", upitala je trudeći se da ne povisi ton glasa, morala je da čuva snagu.

„Ispričaću ti sve što želiš da znaš, Cadence", zatim je ispunio pluća vazduhom i krenuo da joj objašnjava. „Pre tri godine, kada me je otac poslao kod kralja Diona i kraljice Klarise da učim da budem ratnik, desilo se nešto užasno. Sve je bilo mirno, noć je bila crna, a srebrne zvezde su se videle jasnije nego ikada. Sve je bilo mirno i tiho, izgledalo je kao da ništa ne može narušiti mir koji je vladao tim gradom. A onda... onda se desio horor. Krici Demona i Darkusa, ispunili su tišinu, vojnici su padali i svi smo znali da su Demoni došli da odvedu Princezu Panteu. Ja i moj prijatelj Actor smo se borili rame iz rame protiv tih zveri, ali bilo ih je previše i bili su isuviše jaku. Jedan od njih, nasrnuo je na mene, međutim Actor je svojim telom blokirao napad i... i onda je... onda je on umro umesto mene", podigao je pogled, a talasi suza plesali su u njegovim srebrnim očima. „Actor je umro štiteći me. Nisam mogao da podnesem smrt svog veoma dobrog prijatelja, stoga sam lažirao svoju smrt i pobegao sa obuke."

„Oh, Talarine...", ispusti Cadence i spusti svoju ruku na njegovu. „Tako mi je žao zbog toga što ti se dogodilo. I toga što se desilo Actoru."

„Par meseci krio sam se u Šumi Divljih ruža, nedaleko od Belog grada", prišao je prozoru i gledao u daleki prizor brda i šuma koje su se protezala u daljinu. Nehotice je nastavio da govori o svom bolu i gubitku. „Nisam želeo da budem nađen, stalno sam bežao po Omnia kraljevstvu. Sve do jedne surove zime."

Okrenuo se prema svojoj sestri, koja je pažljivo upijala poput sunđera svaku reč iz njegove tužne priče. „Te surove zime, teško sam se razbolelo od kuge, bio sam na ivici smrti. Međutim ona me je spasila, devojka okeansko plavih očiju u kojima je gorela vatra, koja kao da je probudila novu zvezdu nade u mom srcu. Kose bele poput snega i osmeha čistog poput brze vode. Zvala se Esilissa i voleo sam je", suze su se prolile po njegovom licu dok su sećanja na devojku koju je voleo, koja ga je spasila od kandži ledene smrti. „Živeli smo zajedno, i u njenom srcu se probudio plamen ljubavi prema meni. Bila je spreman da ostavi sve za sobom i kada sam ja odlučio da se vratim u Ventulores, ona je odlučila da pođe sa mnom. Na putu napali su nas Demoni i... jasno se sećam... da je jedan od Demona ubio Esilissu svojim oštrim kandžama. Ubrizga joj je otrov Demona, uspeo sam da porazim sluge Devet Senki Zla, a onda sam na rukama nosio svoju voljenu do zamka. Uprkos tome što se otrov neverovatnom brzinom širio kroz njeno telu, u meni je postojalo zrno nade na ću uspeti da stignem na vreme do palate i da će lekari uspeti da nastave da pletu konac njenog života. Atropina nije smela da ga preseče, ali ipak jeste. Njene zenice su bile raširene, a disanje veoma plitko kada sam je postavio na isti ovaj krevet u kome ti sada ležiš, Cadence. Lekar je kasnio, i zbog toga što je on zakasnio, Esilissa više nije sa mnom, ona je mrtva!"

Plakao je i vrištao, snaga je iščezla iz njegovih kolena i ona su oštro udarila o pločice ambulante. Cadence, iako oslabljena, osećala je potrebu da pomogne svom bratu. Ustala je sa kreveta, pažljivo i uprkos vrtoglavici u svojoj glavi, ona je uspela da dođe do Talarina. Čučnula je pored njega i pažljivo mu stavila ruku na rame. Gledala je bol kako sija u njegovim očima, bilo joj je žao zbog svega kroz šta je njen brat prošao. Znala je da mora da ga uteši, jer oni su krvlju bili povezani. Zagrlila ga je oprezno, ali snažno, a njena bluza upijala je njegove suze poput zemlje koja je upijala svežu kišnicu. Cadence je osećala njegovo srce kako glasno i slomljeno kuca.

„Znam da te boli sve... od srca pa do duše... ali, moraš pronaći novu svetlost... novu nadu...", šaputala mu je tiho i nežno na uho.

Vrata su se iznenada otvorila i u prostoriju je ušla Yolantha. Kada je ugledala Cadenzu živu i zdravu potrčala je prema njoj i snažno ja zagrlila. Suze su padale niz Yolanthino lice. Cadence je uzvratila zagrljaj, a onda se njen osmeh još više proširio kada je ugledala Aleurionu i Luciu kako dotrčavaju do nje i bacaju joj se u zagrljaj. Suze radosnice pomešale su se sa smehom sreće.

„Tako mi je drago da si dobro!", šmrkala je Yolantha. „Oh, Cadenza! Tako si nas uplašila, mislila sam da smo te izgubili!"

„Yolantha", Cadence se malo odvojila od nje. „Gde su moji roditelji? Othelia, Lucia? Želim da ih vidim."

„Oni su napolju, Demoni su nas ponovo napali. Tvoj otac čini sve što je u njegovoj moći da odbije napade."

„Moram da mu pomognem!", viknula je Cadence prestrašena ovim saznanjem i krenula da ustane iz kreveta, ali Talarin i Yolantha su je u tome sprečili.

„Šta to radiš?!", povikao je Talarin. „Ne možeš još da ustaješ, sestro. Preslaba si."

„Moram da pričam sa Otheliom. Saznala sam nešto jako bitno."

„Šta si bitno saznala?", Yolantha ju je gledala svojim predivnim crnim biserima.

Cadence joj je poslala samo jednu rečenicu u vidu umne poruke. „Ja sam Orelinina reinkarnacija."

„Šta?! Kako se to desilo?", kao odgovor na Yolanthino pitanje Cadence je zbunjeno slegnula ramenima. „Da li to onda znači da si ti takođe kćerka Bogova? Kao Aleuriona?"

„Da."

Vrata su se odjednom uz glasnu škripu otvorila i prekinula njihovu telepatiju. Yolantha je ustala i ugledala grofa Cornelia i groficu Angeronu. Angerona je sa suzama u očima gledala svoju kćerku, brzo je potrčala do njenog kreveta i obavila ruke oko njenog tela. Čelični zagrljaj rodio se između majke i kćerke. Yolantha je sa strane uz osmeh posmatrala taj prizor, sećala je kada ju je njena majka Jacalyn tako grlila, pričala priče svako veče pred spavanje, ljubila u čelo i smirivala ljupkim glasom kad god bi košmar upropastio njeno putovanje kroz zemlju snova. Jacalyn je ubijena od strane Arseniosa, bila je čarobnica, ali njen gen se nije preneo na Yolanthu, već samo Isondorov demonski. Bilo je strogo zabranjeno da se demon iz Tenebrisa zaljubi u vilu ili čarobnjaka iz Omnie. A njeni roditelji su to pravilo prekršili, stoga su morali biti ubijeni. Iako je bila mala, Yolantha se tačno sećala trenutka kada je Arsenios ubio njemu majku, krv je prošarala pločice njihove kuće, a Arsenios se tada spremao da ubije malu Yolanthu, no Isondor se pojavio i spasio je. Tada je pobegao sa njom na planetu Espeon, kralj Tarrgon im je otvorio vrata kapije i oni su od tada živeli na Espeon mirnim i srećnim životom. Sve dok se Srce Celestita nije razbilo, a Demoni su ponovo napali tu planetu i ubili Isondora, nemilosrdno i brzo. To je bio glavni razlog zbog kog je Yolantha htela da se osveti kralju svih Demona i jednom za svagda odvoji glavu od njegovog tela. Talarin nije skidao pogled sa Yolanthe, dok ju je gledao tako predivnu sa srebrnom kosom koju su obasjavali čisti zraci sunca, njegovo srce je nenormalno brzo kucalo, a obrazi su poprimi boju iz boje kože i ružičastu nijansu. Za njega, Yolantha je izgledala kao kojekakvo Božanstvo, čija životna magija se nalazila na granici između pozitivne i negativne. Vrata su se tog trenutka otvorila i prekinula trenutak njihovog gledanja.

„Lorde Talarine, Vaš otac zahteva da Vas vidi. Čeka Vas u sobi za sastanke", reče matori čovek na vratima.

„Odmah dolazim", još jednom je pogledom prešao preko Cadenzine prijateljica, a onda napustio odaju.

Cadence koja je čitavu ovu situaciju posmatrala u miru, uhvatila je Yolu za ruku čim su se vrata od ambulante zatvorila. „Šta je ono bilo?", upita ona znatiželjno, uz osmeh na licu.

„Ne znam na šta misliš?"

„Ma daj Yolantha! Namirisala sam nešto...", zavodljivo je zabacila svoju crnu kosu unazad. „A, to nešto započinje sa slovom Lj, a završava se sa V."

„Ljigav?"

„Ne ljigav! Tako mi Bogova Caeluma, Yolantha!"

„Pa šta si onda namirisala, Cadenza?"

„Ljubav...", rekla je smeškajući se.

„Ti si skrenula! Da nisi možda udarila glavom o nešto kada je Margastilentius napao tvoje telo?"

„Ne, naravno da nisam. Samo ti govorim ono što vidim. Predlažem ti da budeš oprezna, Talarin još uvek pati za Esilissom."

„Ko je Esilissa?"

„Sedi", potapšala je prazno mesto na krevetu, Yolantha je sela na njega. „Ispričaću ti sve što znam."

* * *

Gusta tama prekrila je polja i šume po celom kraljevstvu, a na obodu jedne takve živela je jedna mala skromna porodica. Iako im je život dao malo, oni su to znali da cene i uvažavali su vrednost njegove porodice, njihovog doma i ljubavi koja je rasla kao biljka prema jedni drugima. Cvet te ljubavi bio je ogroman i prelep za njihove oči, i oni su dobro znali da ga niko nikada neće iščupati iz korena. Odnosno, tako su mislili...

Jednog hladnog jutra, kada je magla prekrila ta ista polja i tu istu šumu, a zraci sunca još uvek nisu oterali noć koja je boravila u njihovom domu, neočekivani gost je pokucao na njihova vrata. Glava te kuće, stari gospodin Luvrov je ustao sa udobnog kreveta, namestio košulju u kojoj je spavao, i sporim koracima sišao u prizemlje. Otvorio je vrata, i momenat nakon što je to uradio, četvoro ljudi sa crnim ogrtačima ga je zgrabio, toliko brzo da njegova svest nije mogla da shvati šta se dešava. Zbunjen onim što se dogodilo, pao je u nesvest od mračnih čini koje su ti isti ljudi bacili. Njegova žena, koja je čula čudnu buku napolju, otišla je da vidi koji je njen izvor. Ujedno počinivši najveću grešku koju će jedino moći da plati sopstvenim životom.

„Balduine?", dozivala je žena svog muža, glasom koji je treperio od straha. „Gde si? Šta se događa?! Balduine?!"

Jezivo režanje zaledio je njeno telo, progutala je knedlu koja se stvorila u njenom grlu i oprezno se okrenula na svoju levu stranu. Crni Darkus streljao ju je očima boje sveže krvi, žena se toliko uplašila od tog pogleda, da nije uspevala da napravi nijedan korak. Bila je nemoćna, a pošto je bila demon koji se odrekao svoje magije, nije mogla da iskoristi čini na Darkusu. Nešto čvrsto ju je iznenada uhvatilo, žena je pokušala da se otima, ali taj neko koji ju je uhvatio bio je duplo jači. Njegova krupna senka je preteći padala na njeno sitno telo.

„Gotovo je Amanda!", govorila je prilika jezivim glasom, Amandino telo se posle bezuspešne borbe opustilo i ona je onesvešćeno pala u ruke svog otmičara. „Džabe se boriš..."

Prilika je stavila Amandu na Darkusa, a njegov prijatelj Balduina na svog. Zajahali su ih, a onda su Darkusi, Demoni i njehov živi plen nestali u dubokoj mračnoj moći. Prema granici koja je odvajala Omniu od mračnog kraljevstva smrti i kuge. Prema Arseniosovom kraljevstvu - Tenebrisu.

* * *

Beli kristali visili se sa zlatnog lustera u trpezariju za kojom je sedela porodica Slacia i njihovi gosti. Sto bio je prepun hrane, toplih supica, graška, dimljenog svinjskog buta i mnogo čega. Portreti ove plemićke porodice, visili su sa zidova, a prisutni nisu mogli da se nadgledaju njihove lepote. Cadence je pomno proučavala Orelinin portret, i dalje ne verujući da je ona reinkarnacija jedne od Odabranih i da zajedno sa Aleurionom i ostale dve Boginje mora da spasi Omniu od ruke zla. Aleuriona je dobro znala kako se Cadenza sada oseća, jer isto tako se osećala i vatrenokosa Princeza kada je saznala istinu o svom poreklu. Spustila je ruku na njenu kao znak podrške i razgovora sa njom kad god joj zatreba. Cadence joj je uzvratila osmeh zahvalnost. Cadenzini roditelji, učtivo su započeli razgovor sa svojim gostima, najpre sa lažnom Princezom Panteom.

„Princezo Pantea, kako su Vam roditelji?", upitao je grof Cornelie, dok je uzimao veliki pehar sveže vode.

„Veoma dobro, grofe. Mada moj otac se plaši za moju sigurnost, Demoni su svuda. Ali, na svu sreću imam svog princa da me štiti."

Pogledala je prema Elionu, koji joj je uputio osmeh. Aleura je osećala kako joj ljubomora raste u telu, ali odlučuje je da se pribere i ignoriše je. Elion je voleo nju, a ne Panteu i to joj je bio dovoljan znak da je on nikada ne bi izdao. Elion Aleuri nikada leđa neki okrenuo, i borio bi se sa celim svetom samo za nju, a ne za Panteu.

„Veoma ste slatki", reče Angerona gledajući Pinca i Princezu svojim krupnim olujnim očima. „Bićete divni vladari ujedinjene Omnie jednog dana."

Elion se zagrcnuo kada je čuo Angeronine reči. „Vladari?", namršteno ju je gledao. „Kako to mislite grofice Angerona? Ne razumem? Zašto bi smo Pantea i ja vladali zajedno? Ona će se udati za nekog grofa kojeg joj Dion i Klarisa izaberu, a ja za negu Lady koju mi Sevionitus i Evelina, takođe izaberu."

„Prinče Elione kao da ne poznajete kraljevski protokol", podmuklo se nasmeja Pantea gledajući u Eliona, a onda njene oči skliznuše sa njega na Aleurionu. „Jednom u hiljadu godina od raskola Endymion kraljevske linije članovi Feliktus i Erolos porodice moraju da se venčaju i imaju zajedničko potomstvo zbog jačanja moći. Na taj način oni se zahvaljuju Bogovima Caeluma na životu, sreći i miru. To dete bi trebalo da predstavlja sklad između dve zemlje i dva vladara. Elion i ja smo izabrani da budemo roditelji deteta Endymion snage."

„Izvini, a ko je izmislio tako glupo pravilo?", zarežao je Eluon tiho kroz zube.

„Sudbina. Ko bi drugi? I nije glupo, naše dete biće oličenje snage i moći, Elione. Već sada razmišljam o imenima za njega."

„MOLIM?!", Elionova časa pala je sa stola i razbila se u sitne komadiće stakla, a voda se prolila po pločicama, jedna od služavki brzo priđe da počisti nastali nered. „KAKO TO MISLIŠ DA VEĆ SMIŠLJAŠ IME ZA NJEGA?!"

„Pa... smislila sam imena za naše buduće dete dragi moj Elione. Ukoliko budemo imali sina, zvaće se Princ Silas Arthur Erolos. A ukoliko budemo imali kćerku, naša devojčica će se zvati Princeza Roana Emaltisa Erolos. Kako ti se sviđaju imena, ljubavi moja?"

„TI SU LUDA, PANTEA!", naglo je ustao sa stolice pri čemu je ona pala.

TRAS!

Svi su zbunjeno gledali u princa, koji je streljao Panteu besnim pogledom. Njegove grudi besno su se podizale i spuštale. Duboko je udahnuo, okrenuo sa na pete i napustio salu za obedovanje. Svi su ga zbunjeno otpratili pogledom. Theodoros, Panteleon i Heros su pogledali prema grofu Corneliu, koji im je uputio jedno klimanje glavom. Njih trojica su zatim ustala sa stola i krenuli za svojim Princom i bratom. Pantea, stavila je još jedan zalogaj vrućeg krompirića u svoja usta, a onda su njene sive oči pronašle Aleurine zelene. Uputila joj je jedan zlokoban osmeh, a onda nastavila sa obedovanjem. Aleura je znala šta je to značilo - rat dve duše oko jednog srca.

* * *

Zarobljeni ljudi klečali su na podu, iznemogli, gladni, bosi i uplašeni za svoje dragocene živite. Mrak je progutao njihova lica, a sve što im je govorilo da ima još nekog u tom sablasnoj prostoriji smrti bile su njihove oči koje su svetlele poput bisera naspram tame koja ih je okruživala. Bilo je jezivo hladno, a otete porodice drhtale su od straha koji im je zaledio krv u venama. Mala deca i bebe su plakale, od gladi i od nepoznate sudbine koja im je bila sve bliža iz sekunde u sekunde. Koraci su odjekivali stepenicama, a strah je zavladao. Jedan od zarobljenika je povikao.

„BUDITE TIHI! Nešto se sprema."

„Šta se sprema Sorane?", upitala ga je njegova supruga.

„Nešto mračno Veronica. Samo... molim te budi tiha i ne pomeraj se. Važi?"

„Važi", Veronica je uplašeno klimnula glavom na reči svog supruga.

Crne uglančane cipele su pravile glasne zvuke koraka po crnom mermeru, dok se njegov crni plašt moćno vrpoljio oko njega. Na glavi nosio je srebrnu krunu sa crnim kristalima koji su sijali na slaboj svetlosti hodnika. Korake svog gospodara, pratilo je devet njegovih najbližih podanika kao i njegov veliki crni ljubimac Darius koji je išao odmah pored nogu svog gospodara. Ostali Darkusi su se sklanjali u stranu kada bi ugledali vuka gospodara Demona, koji ih je gledao pogledom hladnim kao kod ubice. Gospodar Demona je stao kod vrata tamnice, a Mars i Venus su mu zatim otvorili vrata i stvorenje je zakoračili u prostoriju gotovo iste boje kao njegova duša. Zarobljenici su se ukočili od straha kada su videli veliku senku zle prilike kako se uliva u prostoriju. Uplašena deca su se brzo pribila uz majke, a strah i drhtavica napali su ih poput snažnog tornada i oni su poželeli da završite na sav glas. Ali, njihove majke su ih uporno rešile, govoreći im kako će sve biti u redu, kako će se izvući iz Zamka Senki, iako su i one same dobro znale da izlaz iz jazbine Demona nije postojao. Vladar Tenebrisa je jednim podmuklim pogledom prešao preko hrpe zarobljenih kmetova koji su za njega predstavljali izvor mračne magije koja mu je bila potrebna za ritual.

„Koliko ima ovih pacova ovde?", upitao je jednog od svojih podanika, ne skidajući pogled sa zarobljenika koji su klečali na podu i uplašeno ih posmatrali.

„Tačno četristo duša, moj Gospodaru", rekao je Saturn gledajući u iste figure u koje je gledao njegov gospodar.

Na Arseniosovom licu pojavi se nasilan osmeh i on poče histerično da se smeje. „Dobro, to su odlične vesti!", prišao je svojim zarobljenicima pažljivo i polako, prelazeći pogledom preko svakog od njih. „Znate li zašto se nalazite u zamku Senki? Zašto su vas moji Demoni oteli, kada nikome ništa loše niste učinili za sve ove godine svog života? Da li neko to zna?"

Muka tišina je pala. Niko se nije usuđivao da progovori. Svi su ostali da sede na svojim mestima i budu nepokretni poput statua. Arsenios i njegovi Demoni su gledali svakog ponaosob, čekajući da neko kaže ono što su želeli da čuju. Da neko zna šta vladar Tenebrisa stvarno želi od njih. Baš kada je Arsenios pomislio da niko to ne zna, jedan glas ga preseče sa odgovorom.

„Oteo si nas da bi nas ubio", Arsenios se zainteresovano okrenuo prema starcu dugačke sede brade, sa zelenim očima poput maslina koje su videle što šta u ovom surovom svetu ispunjenim tamom. „Želiš da nam uzmeš životnu silu, a onda nju da transformišeš u demonsku energiju pomoću Opsidijan kristala. Ne znam šta će ti tolika količina crna magije kada si čistokrvni demon, ali znam da je svima nama isteklo vreme sada kada si se pojavio ovde, u tamnici."

„Sigurno te zanima za šta mi treba vaša energija kada imam svoju. Zar ne?", približio mu se, a iza leđa krio je veliki crni nož sa njegovim simbolom na dršci. „Pa vidiš, ta tamna energija nije za mene."

„Za koga je onda?", upita starac drhtavo.

Arsenios nije ništa odgovorio, samo je zario svoje oštricu u starčev vrat. Deca su krenula da vrište, a majke da im rukama prekrivaju oči, jer ubistvo bi im donelo preveliku traumu. Arseniosove sluge gušile su galamu zarobljenika.

„TIŠINA! TIŠINA TAMO, PACOVI JEDNI ODVRATNI! VI STE SLEDEĆI!"

„POBIJTE IH SVE!", na njegov glas, Senke Zla krenule su svojim noževima da kolju muškarce, žene i decu, njihovi haotični vrisci mešali su se sa zlokobnim Arseniosovim glasom. „UBIJTE IH! NIKOGA NEMOJTE OSTAVITI U ŽIVOTU! NIJEDNO DETE, NIJEDNU ŽENU, SVU KRV IM PROLIJTE! DO POSLEDNJE KAPI!"

Par minuta bilo je potrebno Senkama Zla da pobiju sve što se mrdalo i disalo. Jedan mali dečak uspeo je da se iskrade iz tamnice, a onda se zaleteo prema stepenicama i izlazu iz ovog sablasnog zamka. Venus ga je primetila, pretvorila se u senku i dok je dečak bežao roneći suze, ona je prešla zidove i našla se ispred njega. Senka je preuzela obličje čoveka, a dečak se ukopao u mestu i progutavši knedlu osetio kako mu se strah penje uz noge. Venus je pokazala bodež dečaku koji joj je pokušao pobeći.

„Nekuda si krenuo?", upitala ga je sa prizvukom zlobe u glasu. „Ne plaši se. Ovo će samo malo boleti."

Dečak je krenuo da korača u nazad, sa strahom u očima. Moram da pobegnem!, vrištali su glasovi u njegovom umu. Iznenada nešto ga je uhvatilo, dečak je krenuo da se otima i šutira Demona koji ga je držao, ali svaki njegov udarac bio je neuspešan. Kipeći od besa, Uranus ga je udario pesnicom po sred lica, koža i vene su pukle uz glasan zvuk, a ljuta krv prolila se po njegovom licu i mali dečak je izgubio svest, baš kao što je izgubio krv. Arsenios je uhvatio ošamućeno lice malenog dečaka, a njegov zao osmeh, poslao je trnce straha kroz njegovu kičmu. Šta će se sada desiti sa mnom?

„Mislio si da tek tako možeš pobeći od vladara Tenebrisa i vođe Devet Senki zla?", upitao ga je Arsenios, uzeo je kapljicu krvi sa njegovog obraza i liznuo je. „Umm... Tvoja krv je tako ukusna, mali dečače!", približio je svoje usne njegovom uhu i šapnuo. „Vreme je za kraj..."

Probo je dečakove grudi, a sve što je on uspeo da ispusti je slabašan vrisak straha, kojeg je smrt veoma brzo ugasila. Bacio je mrtvo telo nedužnog dečaka, dok je zao osmeh krasio njegovo đavolsko lice. Uzeo mu je ruku i nacrtao svoj dobro poznati simbol, a krv je tekla poput vode i potapala rukav njegove svilene zelene bluze. Uzeo ga je za nogu, a onda odvukao prema ostalima, dok su krvavi tragovi prljali kaldrmu podzemnih tamnica zamka Senki. Zatim je njegovo nevino, malo telo bacio na gomilu zajedno sa ostalima, stao je na sredinu prostorije i pogledom prešao preko krvavog brda tela napravljeno isključivo od nedužnih ljudi. Nijedan čovek više nije bio živ, što ga je radovalo, njihova tela ležala su u barama crvene tečnosti. Sve je bilo spremno za ono što je Arsenios planirao da uradi.

„Da li je sve spremno, moj gospodaru?", upitala je Leandra koja je stajala nekoliko koraka dalje od svog gospodara.

„Da!", u Arseniosovim očima, lebdela su krvava tela mrtvih ljudi. „Sada je sve spremno..."

-------------------------------------------------------

Novo poglavlje knjige "Senka Crnog meseca"!

Obavezno kliknite na zvezdicu u donjem levom uglu za like, i ostavite neke lepe komentare!

Love you all and see you soon!❤️