Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

41. Tražim li previše?

Bal je uveliko bilo u jeku, dok se noć odmicala u kasnim satima. Aleuriona je stajala pokraj Arseniosa i sve vreme se smešila gostima koji su joj prilazili kako bi je pozdravili. On nije skidao svoje oči boje krvi, sa njenih očiju u kojima kao da je plamtela vatra koja je pozivala na strast. On joj se približi, a potom sporim pokretima ruke, skloni par odbeglih pramenova sa njenog lica. Podigla je pogled prema njemu, oči su joj sijale strahom, bila je to ponovo ona stara Aleuriona koja je želela da pobegne odavde i zaboravi na sve što se desilo. Da se vrati u Omniu, da vidi svog oca i svoje prijatelje, da se sve vrati na staro. Ovo je pogrešno!, vrištala je u sebi i dozivala pomoć, iako je znala da ona neće doći. Bila je sama i padala je u duboki ponor tame, još malo pa će on progutati i uništiti ono malo što je ostalo od njene čiste duše i tada će od nje ostati samo praznina tame. Iznenada, osetila je hladan dodir tuđe ruke na svojoj. Arsenios ju je držao i zlokobno joj se osmehivao, uplašeno je progutala knedlu, dok joj je srce brzo kucalo. BEŽI ODAVDE!, vikao je njen um na nju i ona tada shvati da je ovo savršena prilika da pobegne odavde, ipak je ovaj zamak sigurno imao tajno prolaz kroz koji je ona mogla da prođe neprimećeno. Samo je morala da pronađe dobar trenutak da se iskrade. Demoni iz različitih delova ovog mračnog kraljevstva dolazili su i klanjali se budućoj kraljici, a ona je samo želela da se ova zabava završi što pre. Posle nekih sat vremena gubljenja vremena, ona odluči da potraži izlaz, pogledom je uhvatila Arseniosovu figuru kako priča sa nepoznatim ljudima, a potom se tiho išunjala iz balske dvorane. Pravi izazov je tek sada sledio, jer je trebala u ovom zamku gde su se hodnici non-stop preplitali i sudarale, da pronađe izlaz kroz koji može da pobegne, a da je niko ne primeti. Duboko je udahnula i krenula u potragu.

Senke su se spuštale niz jezive lampe koje su zračile ljubičastom bojom, kipovi demona izgledali su živo. Aleuriona je pratila hodnik, virila je u svaku prostoriju, otvarala je svaka vrata, sa velikom nadom da vode napolje. Razmišljala je da li je Arsenios primetio da je nema do sada i da li je već krenuo da je traži? Sa jedne strane želela je da se on brine za nju, da krene u potragu i vrati je na bal, ali tu želju nije govorilo njeno srce, već tama koja je rasla u njoj sve više i više. Osećala ju je, kako teče njenim umom i guši njenu dobru, svetlu stranu, i nije joj se to svidelo. Vrati se na bal! Želiš to! Želiš da budeš u Arseniosovim rukama!, zlokobno se cerekao njen unutrašnji glas, Aleura je pokušavala da ga ignoriše koliko može i nastavi sa bekstvom. Iznenada, njen pogled privuče lampa na zidu, nije izgledala kao ostale, imala je oblik crnog zmaja i iz nje je dopirala neka negativna energija. Prišla joj je i povukla je, zid koji je stajao prekoputa baklje se naglo pomerio, iza njega se nalazio jezivi, mračni prolaz. Aleura je zurila u njega zbunjeno, a onda joj se u glavi javi jedna misao. To je izlaz! Bez mnogo razmišljanja, krenula je tim putem dok su se vrata za njom polako zatvarala. Pošto nije imala svoje moći, uzela je jednu baklju i nju zapalila šibicama, crveni plamen osvetlio je tunel.

„Kuda li vodi ovaj tunel?", razmišljala je naglas.

Polako je koračala popločanim putem, u jednom trenutku, učinilo joj se da vidi belu svetlost kako isijava iz jedne prostorije. Možda je to izlaz!, javi joj um i ona potrča do izvora te svetlost, ali prizor koji se nalazio tamo naterao je njene oči boje Ambera da se napune suzana. Jedan nadgrobni spomenik izgrađen od kamena, mirno je stajao, a u njega beše uklesano samo jedno ime.

Elion Erolos

Aleurionino srce u trenutku je stalo, svet se zaustavio i srušio, kolena su je izdala i ona je pala na pod, dok je za sobom ispuštala glasan plač tuge i boli. Vrištala je, nije mogla da poveruje u to da je izgubila još jednu osobu koja joj je jako značila, koju je volela svim svojim bićem. Srce je pretilo da će svakog časa pući, bol je stezala njena pluća koja su se halapljivo borila za vazduh. Suze su se slivale niz njene obraze, a onda padale na njenu haljinu i kamene pločnike prostorije u kojoj je otkrila jednu od najvećih boli svog života. Iznenada, ona oseti tamno prisustvo iza sebe, ustala je i naglo se okrenula prema Herosu koji ju je namršteno gledao svojim tamnim očima. Njegovo telo, opkolila je crna magija, Aleuriona se uplašila od njene snage i moći, i progutala je jednu veliku knedlu.