„Ne boj se. Niko ne mora da zna.” I nastavio je poljubac.
Njegove ruke sada sam osećala kako me stežu, njehove usne samo površno ljube moje, kao pravi klinački poljubac, dok se ne uveri da može dalje.
10.30 pre podne, ponedeljak, kuća Vlahovića
„Ballon d'Or. Ideš.” Rekao je. „Nemoj da zaboraviš, nominovan sam, znači moraš sa mnom.”
Obuvao je patike a bio je spreman da povede Mihajla sa sobom, da ga upiše u školu fudbala, da i on bude dete Juventusa.
„Hoćete da se vratite do dva? Da znam da li da spremim da jedemo nešto.” Prskala sam ga parfemom koji je moj omiljeni i nameštala kragnu, da ipak ne ode izgužvan tamo.
„Ne spremaj ništa, ići ćemo u restoran jedan, idem često sa Kijezom, mogu i njega da pozovem sa njegovom devojkom, nego... Nisi mi potvrdila da ideš sa mnom.”
„Mihajlu ako bude hladno, zakopčaj mu jaknu lepo, molim te, nemoj da se prehladi, ionako nije navikao na ovakvu klimu.” Čučnula sam da zavežem pertle tako malih patika a bila sam i ponosna što će odrastati u tako dobrom klubu.
„Ideš sa mnom! Ova subota!”
„Ići ću, Idem!” Konačno sam zatvorila vrata i opet sam ostavljena samo sa svojim mislima.
Ostala sam koju sekundu ispred vrata, onako zaleđena, nisam znala šta da radim. Početak je nove nedelje, sama sam u kući i treba jedan po jedan problem da rešavam. Samo ih ima previše da bih znala od kog da počnem.
Ovog puta, otišla sam do naše sobe jer sam se tu osećala bezbednije. Imam utisak da to što budem rekla, zamislila, neće da ode van tih zidova.
Bez ikakvog razmišljanja, pozvala sam Strahinju. Nisam čekala da se Dušan skloni iz dvorišta, nisam se uveravala da u kući nema nikog, ni na kraj pameti mi nije da pogledam kroz prozor. Jedan kroz jedan, i Straja kroz kontakte.
I okrenula sam broj, bez ikakvog planiranog razgovora, bez imalo smisla, samo onako, odjednom, da ne bih krenula da mislim i paničim. Želim što pre da saznam zašto je on ovde.
Sa svakim momentom čekanja, sve više i više toga mi se pričinjava. Sa svih strana me pritiskaju informacije, sama pokušavam da ih spojim i da izmislim razlog zašto je on tu. Sve sam to uspela za samo devet sekundi.
Javio se, rekao svoje e, a ja sam prvo progutala ogromnu gomilu pljuvačke koja je nastala istog trena kada je zvonjenje prestalo.
Kada je video da ćutim, proverio je da li sam to zaista ja.
Ema, jesi li to ti?
Sama činjenica da mora da se uverava da sam to ja, da nije Dušan, je previše loša, nepotrebna, mnogo osećaja krivice ima u nama dvoma, pak iako nismo ništa uradili. On se samo brine za mene.
„Ja sam.”
Što si mi prekinula juče?
„Morala sam, Dušan je došao, ovaj... Ušao je u dnevnu pa nisam htela da me vidi da pričam sa tobom. Već mi je... Već mi je jednom rekao da to ne radim.”
Već?
„Eto sad sam sama kod kuće, otišao je na trening. Mogu da pričam.”
Sela sam na naš krevet, a razgovaram sa drugim.
Mihajlo?
„Sa njim je, ne brini.”
Onda ja mogu da dođem tu, da ne bi pričali preko telefona.
