Zato sam zatvorila oči i nagnula glavu ispred mene, ali ni to ne pomaže jer u tom crnilu, vidim šljokice koje blješte toliko da mislim da vidim belu boju.
A nagnem glavu unazad, sve ono što bih ispovraćala kad tad, dođe mi do grla.
Polako sam prišla sudoperi, znajući da me on prati pogledom.
Do duše, nije bilo ničega da se sredi, samo da se lepo ispere, ne samo ne bi li Mihajlo, već i nas dvoje to udahnuli.
Bilo je rasuto kao so, a ja nisam znala čime da pokupim. Uzela sam krpu koja je već bila pala na pod i sve polako brisala i gurala da ode u slivnik, ne okretajući se ka njemu, jer me je strah da će mi išta reći.
Slušam kako jede jabuku i osećam kako me obraz boli, iznutra izjeda i znam da se već stvorila crvena modrica. Moje jagodice obraza nikad traumatičnijeg šamara nisu osetile.
U mom duksu, telefon idalje stoji, a sada sam osetila da su mi stigle dve nove poruke za redom.
Isprala sam ruke, tečnošću za sudove, jer me je itekako bilo strah da odem do kupatila.
„Je l mogu?" Okrenula sam se prema njemu i, pokazivajući mu moj telefon, tražila dozvolu da sednem.
On me je pogledao, još uvek ljut, pa je samo jednom spustio glavu odobravajući mi da sednem.
„Je l to Strahinja pita nešto?" Spustio je jabuku opet na sto, na isto mesto gde se vidi fleka.
Ja samo vidim da piše zdravstveno bolnički centar Vračar...
Eto opet, kao da mojim mukama nema kraja, sve me je steglo u grlu, od same pomisli da mi oni šalju mejl.
Nisam odgovorila Dušanu, već sam se pomolila Bogu da ništa ozbiljno nije, i otvorila notifikacije.
„Emilija!" Pogledala sam ga tek kada je ponovo povikao.
„Ne znam! Čekaj da vidim." Palčevi su mi drhtali i nisam mogla odmah da tako brzo otvorim poruke.
„De baš dve me nađe..." Promrlmalja sam tako, a onda je postao još više radoznao.
Njegovim velikim šakama, oteo mi je telefon iz ruke, a ja sam odmah mahinalno ustala.
Morala sam da zaobiđem sto da dođem do njega, dok je on samo jednostavno pružio ruku ispred sebe da bi uopšte bio u kontaktu sa mnom.
„Dođi sedi." Raširio je butine, i pokazao mi da sednem u njegovo krilo.
Jeste, istina je. Zastala sam ispred njega da prvo promislim da li smem da sednem, i šta će mi uraditi, i koje su posledice ako sednem, ali mi je pažnju odvlačio moj upaljen telefon.
„Kaže od Zdravstveno - bolničkog centra Vračara je. Dobar dan, Emilija. U prilogu Vam ostavlj - ..." Nije završio rečenicu a ja sam odmah sela kod njega u krilo. Nije kao da mi je ostalo opcija ali i da čujem šta ima.
„Šta ti je, Ema? Hajde smiri se, pa neću ponovo da te udarim? Sad mi ništa nisi uradila." Rekao mi je kada je video da se tresem.
Usta su mi postala suva, dijafragma mi se grči i nikako da se opusti, a ja se tresem kao da je temperatura u minusu.
Niti sam mu se nasmejala niti rekla nešto, samo sam ga pogledala, a ovaj put, njegove zelene oči, bile su još strašnije.
Te guste obrve skupile su se gledajući me. Njegove usne pošteno su me mamile kako sam zamišljala kako se osećaju na mom telu.
Ne sad Ema, ne sad... Mislila sam. Kud me sad udari ovulacija čoveče, narkoman da mi se sviđa...
„U prilogu Vam ostavljamo rešenje za davanje otkaza na radnom mestu u našoj ustanovi, te Vas molimo da ga potpišete i vratite u najkraćem mogućem roku. Diplomirana glavna sestra, Ljiljana Mitrović." Dušan je pročitao.
