"Due espressi doppi, per favore.” Onu jedinu nadu koju imam, održao mi je na samo još malo duže Dušan, koji me je na samo nekoliko kilometara od italijanske granice naučio kako da poručim espreso, dok on stoji navaljen na auto.
Volim da kažem da postoji dva plus jedna vrsta ljubavi.
Postoje ljudi koje voliš zbog onoga što su ti dali, odnosno, kako se ti osećaš nakon što si to dobila. Ovo čini skoro osamdeset posto svake veze, što ih i čini nestabilnim. Kapacitet osobe da nešto da je jako promenljiv. Tvoj odgovor na to je takođe varijabilan i menja se iz dana u dan. Tako da, ako juriš neki osećaj, uvek ćeš ga juriti. Ni jedno osećanje nije konstantno. Ako ljubav zavisi od tog osećaja, od mogućnosti da partneri treba nešto da daju, ljubav se takođe menja i nije ista. I kao sve na ovom svetu, što više ga juriš, to ti više beži.
Druga vrsta ljubavi je ona kad voliš osobu ne na osnovu onog što ti je dala, već na osnovu kakva je ona u duši. Lepota u njima je zapravo reflekcija tvojih ideala u glavi, tako da je ti voliš jer ti se na primer sviđa što mu je omiljen cvet žuta lala. Kod ove ljubavi, u pitanju nije ono što ti daje nego ono što ti daješ.
Voleti na svaki drugi način, nije bitno niti je potrebno.
Onaj plus jedan je zapravo poverenje.
U našoj kući, u bilo kom gradu da je, nikada nije bilo dovoljno poverenja. Uvek sam ja ta koja je sumnjala.
Stojim ja tako negde baš pored televizora, peglam. Nije kao da sam zavolela to da radim, ali me opušta jer znam da to moram da uradim pa mi je kao obaveza prema ispijanju vode, znam da bez toga ne mogu.
Stojim i molim se Bogu da sam zaista trudna, da baš sad osetim mučninu i da u ovom trenutku moram da sednem jer će me stomak zaboleti.
Ipak odlučujem da sednem, ko je on da mi to zabrani? Sada ni ne očekujem da takav bude jer...
Otškrinuta su vrata dnevne sobe, ne vidim celu kuhinju ali, čujem.
Približila sam se vratima, i baš kao kada smo deca bili, sačekala sam da čujem šta to Dušan priča.
Kao u turskim serijama, u mojoj glavi postoji onaj dramatičan momenat tišine.
Hajde još jedan zalogaj...
Čula sam metalnu kašiku kako sakuplja sve što je ostalo u činijici. Po zvuku znam da je to ona njegova omiljena plava iz koje jede sve.
Čujem sada i mljackanje, kao da je mlađi za svoje godine, a mogu samo da zamislim kako sede.
Dušan, sa crvenom brojanicom na ruci, u istoj drži činijicu koja je manja od njegove šake. U drugoj drži kašiku i toliko ju je jako stegao da su vene iskočile oko zgloba, a onako razgibava vrat, kao da je igrao igrice celu noć.
Mihajlo znam da mu sedi u krilu, na jednoj butini, i leđa su mu navaljena na Dušanov lakantni pregib.
Je l hoće, hm?
Dušan ga je pitao da li može da proguta.
Nasmejala sam se u tišini, jer mogu da zamislim kako se Mihajlu spava.
Je l znaš sta je to?
Pitao ga je dok se igrao njegovom brojanicom na ruci.
Vera je stvarno lepa stvar. Je l znaš kojoj veri pripadaš?
Pitala sam se zašto ga time zavlači, ali sam idalje htela da čujem šta ima da kaže.
Ti si pravoslavne vere.
- A je li i mama?
I mama je sine. Nas zapravo vera spaja i zato se volimo.
- A je l mama isto tako... tako plače zbog vere?
