„Spavao si sa njom. A da li si video da ona plače posle toga, svaki put? Zamenio si ljubav za seks, Dušane, i ostavljaš tvoju dušu u suzama.” Strahinja mu je rekao. „Je l te nije žao?”
Dovoljno mi je bilo da osetim ponovo njegove tople usne na sebi, i sve je moglo da se utiša.
Trudio se da mi se što više približi, da veću površinu svog tela zalepi za moju kožu.
U njegovog kući, na sred kupatila, išao je ka tome da ga izvadi, a ja sam čekala trenutak kada će se to desiti. Znam, kriva sam i kurva. Nisam ništa drugo do onog što su mediji rekli, ali se idalje pitam - je l mi fali nešto?
Verovatno će se to odraziti kroz koju godinu, kroz par meseci, kako olako svo troje shvatamo rađanje još jednog deteta.
Ne znam kako, i gde je planirao da to uradimo, ali definitivno me ne zanima. Samo želim da se što pre završi da bih mogla da idem kući i čuvam tu tajnu do kraja života, zar nije lako?
Polu gola jesam, ali mi donji veš nikako ne popravlja sliku o moralu, dok on spušta bretele sa strane, i ljubi svaku moguću površinu naježene kože, ja uzdišem i pokušavam da smirim uzbuđenje koje je probuđeno u meni.
Kolena mi klecaju, a ne znam da li su mi hormoni podivljali, ili je to samo moja sposobnost da me je jako jednostavno zavesti, ali svakako sam posustajala i krenula da koristim svoje ruke.
To je itekako znao da iskoristi, i onda je neprimetno krenuo da me gura unazad.
Jednom rukom me je držao za potiljak, a drugom za struk, i u takvoj kombinaciji, target su mu bile moje usne, dok je ljubio samo okolinu, i pokušavao da zaista zadobije moje poverenje.
Ne znam ni ja šta glumim. Kao ne želim poljubac, rekla sam da će nam onaj biti poslesnji, a pritom svesno stupam u kontakt s njim, ne bi li zatrudnela lakše.
Ništa mi se od toga ne sviđa, a i polako kreće da me opušta do te mere da je ljubljenje najmanja loša stvar.
Moja kosa je bila skupljena nisko u potiljku, i po prvi put u životu, sama sam krenula da ga skidam. Gumica je pala, nisam se ni trudila da je zadržim u ruci, već kada je bila pri kraju repa, pala je na pod.
To mu je bio neki znak da može da ide dalje, i krenuo je da me gura uza zid i pločice.
Kada sam ih osetila, hladnoću njih na mom potiljku i leđima, znala sam da sam zaista saterana u ćošak, i da i ovo mora de se desi.
Sve je ovo strašno za mene. Nemam ni punih šezdeset pet kilograma, ni punih dvadeset pet godina, ni preko metar i sedamdeset centimetara visine. Nemam ni pravo glasa, ni omiljenu boju, ni lepo, ženstveno ime, samo uterus koji je pod nečijom upravom, vođen tuđim mišljenjem i tuđim prstima, rukama.
Bojim se šta će mi Dušan reći, bojim se da za ovo ne sazna, bojim se da se Strahinja slučajno prevari, i kroz priču kaže Dušanu nešto o ovome.
Droga je za sada najmanji problem, dok je pitanje mog zdravlja na ivici. Slamam se svakoga dana sve više, ali uvek, kao što se u narodu kaže - ono što te ne ubije, ojača te.
Ili će me ubiti heroin, ili će me ojačati njegov šamar.
I ovo što radim sada u kupatilu me košta kao bubreg, skuplje nego dete koje mi trenutno obojica po malo prave.
Možda sam i psihički poremećena, ali ne znam kako izdržavam. Nešto imam u sebi što me vuče, što mi ne da da puknem skroz. A i kada mi je Dušan rekao za beli prah, pogodilo mi je srce, ne dušu i ne psihu - barem tako mislim.
I zahvaljujem se Bogu svakoga dana, što idalje mogu da mislim, i što mi je dao mogućnost da postanem majka, a izvinjavam mu se što sam u sebi izgubila svoj mladalački život, i jedan - ni rođeni.
