Šesto pravilo je..." Savio se, a onda i pljunuo, ne znam da li je nameravao na sebe ili na moje lice, ali sam to svakako osetila na mom jeziku.
„ ... Šesto pravilo je da će..." Prekinuo je da priča da bi skupio još malo pljuvačke a onda i iskoristio vreme da napravi dva - tri pokreta sa svojim, ne bi li ga konačno stavio.
„ ... Šesto pravilo je ljubavi da će tvoji izbori biti birani na osnovu onog što meni odgovara. Isplezi jezik ljubavi."
„Evo me. Stigao sam."
Čula sam zvuk otkopčavanja jakne i onda je moj organizam odlučio da mi nabaci neku jaku, neprijatnu energiju, hteo je da se uveri da adrenalin prolazi kroz celu krvnu mrežu u mom telu.
Ja sam se našla u dnevnoj sobi, tamo gde me je i ostavio, samo sa ugašenim televizorom.
Pokušala sam da progutam pljuvačku, ali su mi usta ostala bez imalo toga.
Kako slušam kad se izuva, pogledala sam u moje ruke, od lakta pa nadole, sve su plavlje i plavlje sa belim krugovima po njima, od kako su vene tako proširene da mi krvni pritisak pada.
„Dobro je, nije plakao." Prolazio je pored stočića iz sredine sobe, i zaobišao me je kako bi seo sa moje leve strane.
Krenula sam da trljam šaku o šaku da makar malo utoplim ruke dok me još nije dodirnuo.
Savio se i uzeo jedan grozd iz činije a onda dok ga je žvakao, okrenuo se prema meni.
„Imamo tri sata dok se Mihajlo ne predomisli."
„Dejana mi je malo pre poslala poruku. Kaže nedostajala sam im tamo u školi." To je bilo nešto najbrže što sam mogla da smislim a da konkretno promenim temu. Ni sama ne znam šta odužujem više kad jednostavno mora da se desi.
„Ko je Dejana?" Uzeo je još jedan grozd ali ga je ovog puta ponudio meni pa ga je onda stavio u usta.
„Neću, hvala. Ona plava devojka iz mog odeljenja, ona što se igrala najviše sa Mihajlom."
Oboje smo se pogledali u isto vreme.
„Ti znaš da ono mora da se desi. Jebala te Dejana." Češao se po laktu, a morao je da ga savije logično.
Rubovi rukava njegove bele majice čini mi se da su mu se usecali u kožu, a meni je tako trebalo da progutam pljuvačku koje nema pa nema.
„Znam Dušane, ali ja moram da nađem posao ovde u zdravstvu. Ne mogu samo da sedim."
Kada sam završila rečenicu, na osnovu njegovog pogleda, jasno mi je bilo da treba odmah da se pokajem.
Uzdahnuo je jednom iznervirano a onda i lupio šakom o naslon garniture.
„Zar moramo baš sad o tome?" Stegnuo je vilicu i gutao pljuvačku koje je makar mogao da pozajmi.
Htela sam da odgovorim ali kada sam otvorila usta, ništa nije izlazilo iz njih. Niti jedna suvoparna reč.
„To ćemo neki drugi dan, iako ne vidim razlog da radiš, ali hajde nek i tebi bude jednom.”
„Šta bi sa onim da ćeš da mi pokažeš da me voliš od preksinoć?" Zvučalo je kao da ga vređam, kao da ne želim da živim sa njim, a komoli da imam dete.
„Okej, vidim da ti se baš digao kurac, al' sad moraš da ga spustiš na zemlju Ema. Šta ti je bre?"
Ja ćutim. Ćutim i čekam da mi još malo saspe gordosti u lice.
„Ja imam nekih desetak pravila za tebe ako ćeš tako da se ponašaš. Nije lepo stvarno."
„Deset -"
