Marija
Ulazim u učionicu, prazna je. Juče je bilo divno! Činjenicu da smo kući otišli mokri, zanemarićemo. Ušao je u učionicu. Nešto kasnije i dobar deo odeljenja za njim. Nema je. Pozdravljam se sa svima, podsećaju me da danas idemo na predstavu. Razredna ulazi. Svi smo pogledali jedni u druge. Pored naše razredne stajao je dečak naših godina. Imamo novog učenika u odeljenju?!?! Dečak se zove Aleksa. Razredna je rekla da će on sedeti sa mnom. Koje sam ja sreće! Izraz na njegovom licu nije bio oduševljen. Aleska je seo pored mene i raspakovao se.
Veliki odmor je. Ja sedim u učionici, jer sam redar. Svi ostali su napolju, a ja ih svakako ne bih pustila u učionicu. Zvono. Zašto su zvonili ovoliko ranije? Svi su jako brzo utrčali u učionicu. Otišla sam do prozora. Nebo se namrgodilo, krenula je jaka oluja. Zato su, verovatno, ranije I zvonili.
Danas imamo sedam časova, a raspored nam je malo izmenjen. Sedmog časa imaćemo ČOS-čas odeljenskog starešine.
Ostali smo poslednji u školi. Zamalo da se ponovi tradicija. Ne mogu ponovo da ostanem zaključana ovde, sa njim! Brzo smo istrčali iz škole, na glavni ulaz.
Napolju je mrkli mrak. Živim daleko od škole, a sama moram da se vratim kući. Krećem kući, kreće za mnom. Čemu to radi? Potrčao je. Stigao me je I dotakao mi je rame. „Molim?" upitala sam ga, uzdržavajući se da ne vičem na njega ili zaplačem. „Hajmo zajedno kući", rekao je. Upitno sam ga pogledala u oči. Izgledao je zbunjeno. Samo smo nastavili da šetamo, išao je pored mene. Približio mi se. Šta hoće da uradi?
