Marija
--
Tiho otključavam vrata stana. Ulazim unutra i izuvam se. Okrećem se da zaključam vrata. Gde je ključ? Stavila sam ga u vrata. Opet se okrecem i pipam po džepovima. Okrećem se nazad ka vratima. Nije bio u bravi malo pre.
Okrećem ga. Čuje se blagi i opuštajući zvuk koji podseća na tiho Klik! Otvaram vrata hodnika i ulazim u praznu trpezariju. Tiho je. Bolesno je tiho. Kao da nema nigde nikoga. Ne želim da otvaram vrata sobe mojih roditelja. Ne želih da ih probudim. Sada sigurno spavaju. Već je oko jedan ujutru. Nikad ne ostaju budni do kasno. Pokušavam da na prstima odem do svoje spavaće sobe. Ne želim da ih probudim. U mraku ne vidim ništa i kao da se saplićem. Padam na pod. Ne osećam tvrdo tlo ispod sebe. Oči koje su se same od sebe zatvorile u toku pada, sada su široko otvorene. Nisam u svojoj kući. osvrćem se oko sebe. Gde sam sad?! Ovo nije ona siva prostorija, nije ni nalik na nešto što sam ikada videla. izgleda nerealno, izgleda kao iluzija. Bojim se da pružim ruku i dotaknem bilo šta.
Oko mene nalazilo se beskrajno crvenilo. Gomila oblaka. Pružam ruku da jedan od njih pipnem. Šta je ovo? „Ne diraj to!", čujem oštar i zastrašujući glas kako me sprečava da uradim ono što želim. Suprotstavljam se. Ruku pružam dalje. Pipam oblak. Odmah povlačim ruku. Opekla sam se. Slušaj kad ti neko nešto kaže Marija. Slušaj. Gledam u šaku. Zvezda? Na mojoj šaci nalazio se neobični ožiljak. Nije bio nepravilnog i krivudavog oblika, već oblika pravilne petokrake zvezde. Crveneo se i boleo me je. Kao da je sijao. Ne mogu da kažem da je bio jarke boje, ali ne mogu da kažem ni da se nije primećivao. Bio je taman, ali vidljiv. Boje približne boji crnog vina. Svakim momentom sve više boli. „Prekini sa istagom. Nikada više se ne približavaj školi. Prekini da razmišljaš o tome. Dece nema. Poginula su u požaru." Govori isti glas. Ništa ne vidim osim crvenih oblaka. Kao da se se neko ili nešto iza njih nazire. „Čuješ li me?!" glas besno govori. Nisam čula ništa. „Ne igraj se sa životom", upozorenje tera me da se naježim. Opet sam u stanu. Sve je normalno. Jedino je ožiljak ostao.
Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda. Nisam luda.
Ustajem sa tepiha i odlazim pravu u sobu. Presvlačim se u pižamu. Odlazim u kupatilo. Stajem ispred ogledala i skupljam kosu šnalom. Zapljuskujem lice vodom da sebe vratim u realnost. Brišem preostalu vodu peškirom. Perem zube i brzo se povlačim nazad u svoju sobu. Razmeštam krevet. Zavlačim se pod tanki jorgan. Zavaram oči i san me odmah nadvlada.
