Ponedeljak
Pavle
Ustajem uz zvuk alarma. Jedva gledam. Soba mi je tamna zbog spuštenih roletni. Povlačim ćebe. Osećam se čudno, drugačije. Onaj san kao da me je celo slomio. A snovi koji su išli posle, možda su bili još gori. Kako čovek može da oseća sve to prema drugim čoveku?
*Stojim na svega nekoliko metara udaljen od Marije i Viktora. Njegove ruke obmotane su oko njenog struka i njegove usne naljepljenje na njene. Stežem pesnice. Ne mogu i ne želim ovo da gledam. Ali nešto mi na dopušta da prestanem. Privija je uz sebe još jače, ali njegove su oči zalepljene za mene. Ne obraća pažnju na devojku koju ljubi. Obraća pažnju na mene, na moju reakciju, na moju nakostrešenost. Ne znam šta da radim. Ne mogu da ih odvojim, ja joj nisam niko. Ali ona tebi jeste, šapuće mi neki glas. Ali ona tebi jeste sve, nastavlja glas. Pogled, oči koje su već sada pune suza još uvek su fokusirane na njih dvoje. Sada primećujem na Marija njega ljubi, ona stavlja njegove ruke na sopstevno telo. Ovo nije stvarno! Ovo nije stvarno! Ona to nikada ne bi uradila. Nikada ga ne bi poljubila. Nikada namestila njegove ruke oko sebe. Nikada to ne bi uradila preda mnom. Sanjam.
Muka mi je čim se prisetim. Bez obzira na to što se nije dogodilo, boli podjednako kao da jeste. Ulazim u kupatilo. Umivam se i perem zube. Prizivam se svesti. Vraćam se u sobu, pa se oblačim. Komplet trenerka i duks. Sa stolice u uglu sobe uzimam već spakovan nova. Ruku pružam ka komodi i sa nje jednim pokretom uzimam novac. Za sobom zatvaram vrata. Obuvam patike. Otključavam vrata, izlazim, pa ih ponovo zaključavam.
Napolju je hladnjikavo, ali ću izgurati do škole. Polako hodam trotoarom, svakako imam veliki višak vremena. Uzimam telefon da proverim vreme, ali me zapljuskuje gomila notifikacija. Otključavam mali uređaj. Listam notifikacije, ali samo jedna mi odvlači pažnju. Ulazim u Instagram, pa u obaveštenja u aplikaciji. Dobro poznata slika, ime i prezime. Nekako se opuštam. Prihvatam zahtev za praćenje. Ulazim na njn profil. Nema fotografija? Listam istaknute priče, prolazim kroz razne slike i snimke, ali ne nalazim ništa što već ne znam da postoji. Gasim telefon, pa ga vraćam u džep. Nastavljam da hodam.
Ulazim u školu. Topliji vazduh me okružuje. Odlazim to stepenica i polako se penjem. Još uvek je malo rano, mislim da još uvek nema nikoga. Otvaram vrata, i na svoje iznenađenje u učionici zatičem Mariju. Podiže glavu da me pogleda. Blago se smešim i mašem joj. Dolazim do klupe. Saginjem se ka njoj i grlim je. Zašto ovo ne može da traje duže? Dovoljno dugo da zaboravim na onaj pređašnji san. Da zamenim usta na kojima su njena bila. Da zamenim ruke koje su je grlile. Povlačim se, pa se smeštam na stolicu pored nje. zakačinjem ranac na stolicu. Pa se opet okrećem da je pogledam. „Je l' mogu da ti vidim šaku?", rekao sam, možda prestrogo. „Da?", zbunjeno me gleda, ali mi ipak pruža ruku. Uzimam je u svoju. Odjednom kao da se osećam iscrpljeno. Kao da sam izgubio veliki deo svoje enerjige. Kao da mi nešto vrelo kulja venama, kao da izlazi iz njih. „A!", čujem tihi vrisak. Šaka nestaje iz moje. Zbunjeno gledam. Iz ranca uzimam flašicu hladne vode. Otvaram je i guram joj je u ruke. Prihvata je i brzo guta vodu.
Neko ulazi u učionicu. Zvuk blagog škripanja odvlači mi pažnju. Plavokosa devojka me doziva. Dobro poznati glas me tera da se naježim. Sve dlake na rukama su mi se nakostrešile. Sara nam se približava. Saginje se do mene. Na uho mi šapuće da krenem za njom. Ako je odbijem proširiće traćeve. „Pa on neće da se odvoji od nje. Loži se na Mariju kao šporet na drva." Već mi odzvanja u glavi. Neću da je uvlačim u sve te gluposti. Imamo i pametnija posla. Koliko još samo treba da istražimo onu staru školu? Nevoljno polazim za njom. Izlazimo iz učiunice. Šta je toliko bitno da ne može da mi kaže unutra? „Nešto sam htela da te pitam", ubaveštava me stidljivim tonom. Gledam je skeptično. Ko zna šta devojka hoće od mene? Blago klimam glavom, naznačavajući joj da nastavi. Izgleda kao da se dvoumi. Šta hoće? „Slobodno reci, ja ne ujedam", ne mogu da je čekam celi dan da izgovori. „Razmišljala sam, želiš li možda da izađemo na piće?", zemlja kao da ju je progutala. Toliko je tiho govorila, da sam morao da joj čitam sa usana. Plaši se da je odbijem. Logično. „Pazi, ti si super i sve to", zaustavljam se da udahnem, „možemo da idemo kao prijatelji. Mislim da je nešto više od toga, jednostavno previše. Nemoj loše da me shvatiš, sigurno ćeš naći nekoga boljeg od mene.", opravdavam se, nisam bezosećajno đubre. Znam koliko odbijanje boli. „Izvini", dodajem na kraju. Gleda me zbunjeno. Izgleda kao da se nije nadala ovim rečima. Kao da je očekivala drugačiji ishod. Izgleda besno. „Sviđa ti se neko drugi. Marija ti se sviđa! Pa ne, ja sam glupa ispala sad! Ima da zažališ. Šta to ima ona, a da ja nemam!? Bolje sam od nje hiljadu puta. Glup si! Izvanredno si glup što to ne možeš da vidiš!" viče isfrustrirano. „Veruj da ćeš mi zapamtiti i ime i prezime!", viče poslednji put. Diše. Smiruje se. Opet izgleda prilično normalno. Koliko god Sara može izgledati normalno. Otvara vrata i ulazi nazad u učionicu. Ulazi odmah za njom.
--
Razredna ulazi, nešto malo posle zvona za kraj velikom odmoru. Saopštava nam da sutra nećemo imati časove. Profesori štrajkuju. Top! Palo mi kao kec na desetku.
Pošto nemamo časove sutra, znači da možemo malo da se bavimo ovim ludostima oko nas. Moji sutra nisu kući, pa nam niko ne bi smetao. Ako hoćeš da dođeš?
Pa, mislim pazi, zašto da ne? Izdešavalo se nekoliko stvarčica. Ali problem je što skoro ceo dan imam obaveze. Možda uveče, sedam – osam?
Meni odgovara.
Pristala je. Pobedio sam.
