*Duže poglavlje!!
Marija
Naglo otvaram oči I budim se. Budim se okružena tamom i oblivena hladnim znojem. Srce mi lupa ubrzano i neravnomerno. Ne znam koliko je sati, ali cenim da još uvek nije vreme da moj alarm odzvoni. Pokušavam da razaznam da li se nešto dešava u tamnoj sobi. Jedino što raspoznajem jeste ogledalce koje se nalazi na polici. Kako odsijava ako nema svetla? Okrećem se da proverim jesu li roletne spuštene do kraja. Nema ni trunčice svetlosti. Vraćam pogled na ogledalo i osećam bol. Bol u ceom telu. Bol koji je ekvivalentan bolu koji bih osećala da mi neko slama svaku košcicu u telu. Glava kao da mi je tonama teška. Lagano se spuštam na dušek, da ne pogoršam već postojeći bol. Zurim u mrak.
Uprkos bolu ustajem iz kreveta. Trudim se da prema svom izmučenom telu budem nežna. Ne treba mi još bola. Polako se krećem, sitnim koracima po sobi da ne bih udarila u nešto. Dolazim do komode i rukom napipavam svoj telefon. Palim ga i gledam u bodirane, bele brojeve. Pokazuju mi da imam višak vremena pre nego što treba da krenem u školu. Četiri sata i pedeset i osam minuta ujutru. Da sam htela da se probudim u ovo vreme, ne bih mogla da ustanem iz kreveta. Polako dolazim do vrata.
Polako krolazim kroz trpezariju da dođem do kupatila. Sećanja predhodne večeri vraćaju mi se u misli. Spuštam pogled i posmatram bolni ožiljak na šaci. Prvo upozorenje. Bordo crvena zvezda, ona koja me podseća na razgovor, na strah, na sumpor. Podižem pogled ka zidu i na njemu tražim lice. Ne celo, doduše, kao da se topi, kao da nestaje, kao da je prokleto. Ne plašim te se. Nastavljam dalje, i ulazim u kupatilo.
Gledam se u ogledalo. Gledam u uplašenu ljušturu sebe. Šta mi se dešava? Okrećem se i uzimam šnalu za kosu. Skupljam sve lokne i sklanjam ih sa lica. Odmah zatim, uzimam četkicu i pastu za zube. Stavljam malu količinu kaladonta i perem zube. Pljujem višak paste, pa ispiram usta vodom, a potom i tečnošću za ispiranje usta. Umivam se i sapunom lice trljam toliko jako da samo što ne isperem i onaj bol, i sve što se desilo u proteklih nedelju dana. Ispiram sapun vodom, pa lice tapkam peškirom da ga osušim. Opet gledam ogledalo. Namerno ignorišem bol, upozorenja. Jača sam od toga. Pronaćiću podatke o tome šta se desilo, znam da hoću. Mogu. Uzimam tubu sa kremom, pa je nanosim prvo na ruke, pa potom razmazujem na lice.
Vraćam se u sobu, i tamo me čeka krevet sa posteljinom svuda razbacanom. Nameštam ga i osećam se za nijansu bolje. Bar ne živim u haosu. Bacam pogled na sat. Zašto mi je trebalo pola sata da se umijem i operem zube? Sa obzirom da imam veliki višak vremena, sedam za toaletni sto i do sebe povlačim kutiju sa šminkom. Nešto mora da pokrije ove podočnjake. Našminkala sam se što primernije i prirodnije mogu. Ali sam ipak morala da ubacim svoj mali znak, mali ajlajner nikada nikoga nije ubio. Oblačim se. Lagane crne pantalone i svetlo sivi, čupavi džemper odmah me zagrevaju. Stavljam kaiš, više kao modni detalj, nije mi zapravo potreban. Potom iz cvetne kutijice uzimam minđuše i ogrlicu. Od onog incidenta gde mi se ogrlica podigla na mesečini, počela sam da nosim zlatni nakit. Mislim da mi se više slaže uz boju kose, ali je to samo lična procena. Bacam pogled ka satu da proverim imam li vremena za doručak. Taman. Žurim u kuhinju i odmah po ulazu otvram frižider. Šta mogu da jedem? Očima traži bilo šta što priliči nutritivno bogatom doručku. Ne nalazim ništa, pa zatvaram frižider. Gledam po maloj polici. Ovsena kaša? Radi posao. Na brzinu pripremam obrok. Jedem. Uzimam ranac i tanku jaknicu, obuvam patike, izlazim iz stana i zaključavam vrata stana.
Put do škole nije mi najsjajniji. Nemam trotoar celom njegovom dužinom. Hodam polako imam dovoljno vremena. Imam čak i višak vremena. Vadim telefon iz džepa i ulazim na Instagram gledam poruke. Ništa posebno. Samo nekoliko sitnica o kojima su mi pričale drugarice. Vraćam se na početnu stranicu aplikacije i vidim nekoliko zahteva za praćenje. Jedan mi privlači pažnju. Prepoznajem dečka na slici. Ppoznata crna kosa, tamne oči, blage crte lice, tanke usne. Ne znam zašto sam se iznenadila. Možda zato što sam mislila da ne koristi društvene mreže, jer ga nisam pronašla. Nisam uspela da nadjem ništa pod njegovim imenom i prezimenom kada sam radila svoje slatko, malo istraživanje. Prihvatam zahtev i šaljem svoj nazad. Ulazim na njegov profil i očima tražim bilo šta zanimljivo. Jedna fotografija je objavljena na profilu. Vrlo estetski zadovoljavajuće. Ulazim u istaknute priče. Listam momente i tražim bilo šta što upada u oči. Slike sa društvom, slike na kojima je sam. Život koji je predstavljen tipičan je za bilo kog šesnaestogodišnjeg dečka. Ništa posebno, ali dovoljno da mi malo zaokupi pažnju dok stignem. Već sam prešla polovinu puta. Ne uspevam ništa osim toga da primetim. Još malo čačkam telefon i već se nalazim ispred škole. Ulazim u dvorište, vidim da sam poranila jer je sve tiho i prazno. Dolazim do đačkog ulaza i topliji vazduh me udara pravu u lice, čim ka sebi povučem teška vrata. Približavam se stepenicama i gazim na prvu. Opet me boli glava, a bol se samo širi. Prolazi kroz svaki nerv, ubija svaku ćeliju. Ne dopuštam da me sputa u nameri da stignem do učionice. Ne dopuštam da me zaustavi. Oslobađam energiju kajo nisam ni znala da posedujem. Kao da se probijam kroz zid, mislim da bih ovom snagom uspela da pomerim planinu.
Mukom stižem do učionice. Otvaram vrata I zatičem praznu prostoriju. Jezivo je koliko ova škola podseća na staru. Sad bar znam koji je raspored u onoj školi. Znaću da se snađem sledeći put. Malo razgledam već dobro poznatu prostoriju. Obraćam pažnju na svaki detalj koji će mi možda biti potreban. Tako stojim već koji minut, pa odlučujem na spustim ranac i skinem jaknu. Prilazim svojoj klupi. Stavljam ranac na stolicu, skidam jaknu pa šetam do druge strane učionice da je zakačim. Vraćam se nazad, sedam. Opet uzimam telefon. Čujem tih zvuk otvaranja vrata. Poznato lice mi odvlači pažnju. Smeši se i lagano mi maše. Dolazi do klupe. Malo se saginje da se pozdravi. Lagano me grli preko ramena i brzo sklanja ruku. Ne znam šta da kažem. Ne znam zašto, ali osećam se zbunjeno. „Je l' mogu da ti vidim šaku?" postavlja pitanje bez imalo ustručavanja. „Da?" zbunjeno gledam u njega i pružam mu ruku. Uzima je u svoju. Elektriitet prožima moje telo. Bol u trenutku nestaje, pa se brzo vraća pa kao da me odalami po licu. „A!", zaječim. Zabrinute oči mu brzo pronalaze moje. „Šta sam uradio? Jesi dobro?", usplahireno postavlja oba pitanja. „Osetio si to?" pitam ga u nadi da nisam jedina. „Peckanje?" gleda me. „Može i tako da se nazove" govorim. Nema bola. Ne osećam ništa. Ne osećam hladnoću, bol, osećam energiju. Istu onu snagu kao malo pre. Osećam kako se energija širi. Kao da ne mogu da je zaustavim. Ne mogu da je ukrotim. Kao da se sva koncentriše u šake. Kao da isparava. Širi se vazduhom. Pod prstima mi je. Napipavam je. „Pusti mi ruku!", naredjujem, povrediću ga. Pušta mi šaku i ona pada na klupu. Energija mi se još jednom vrti telom i polako nestaje. Upitno me gleda. Ne znam kako da odgovorim. Spuštam pogled u svoje šake. Zvezda treperi. Skoro pa iskaču iskrice. Da je prislonim na nešto uništila bih sve oko sebe. Duboko dišem da bih se smirila. Ispunjavam pluća kiseonikom. Kao da mi dah nije dovoljno veliki. Kao da mi vazduh ne ulazi u pluća u meri kojoj želim. „Uzmi", izvlači me iz sopstevene glave. Okrećem se ka njemu i vidim da drži flašicu vode. Otvorena je i kao da mi je gura u ruke. Otpijam gutljaj. Prijatna hladnoća ispunjava mi telo.
Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam.dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Ddobro sam.
Iskrice polako nestaju. Igraju se sa vazduhom i kao da se polako gase. Neko ulazi u učionicu. Ne obraćam pažnju. Pokušavam da se smirim. Da izgledam normalno. Udišem ponovo. Duboko. Čujem iritanti glas kako doziva Pavla. Perifernim vidom skeniram priliku koja nam se približava. Kad te Bog ne voli, on ti pošalje Saru u život. Sara me odmerava smeđim očima. Baca mi pogled pun prezira. Zašto me toliko ne podnosi? Ni Pavle nije oduševljen što je vidi. Saginje se do njega i nešto mu šapuće na uho. Pft! Gledam svoja posla. Pravim se da nešto tražim po rancu. Nije moja stvar to što se ona mota oko njega. Pa nisam mu ja mama! Frkće, ustaje i polazi za njom.
--
Učionica je puna. Svi su tek ušli sa velikog odmora. Sledeći čas imamo sa razrednom. Zvoni. Prolazi koji minut i žena prosečne visine i svetlo smeđe kose ulazi kroz zelena vrata. Spušta udžbenik i rokovnik na katedru. „Pre nego što započnem predavanje, imam bitnu informaciju za sve vas", obaveštava nas. „Moram da vas sve obavestim da sutra nećete imati časove", seda na stolicu. Svi klimamo glavama. Još vremena za istraživanje stare škole. Sklanjam pogled sa razredne i zatičem papirić na klupi. Otvaram ga i odmah prepoznajem rukopis.
Pošto nemamo časove sutra, znači da možemo malo da se bavimo ovim ludostima oko nas. Moji sutra nisu kući, pa nam niko ne bi smetao. Ako hoćeš da dođeš?
Pa, mislim pazi, zašto da ne? Izdešavalo se nekoliko stvarčica. Ali problem je što skoro ceo dan imam obaveze. Možda uveče, sedam – osam?
Meni odgovara.
