Utorak
Marija
Budim se uz gromki zvuk alarma. Kasnije nego obično, pošto danas nemamo časove. Ustajem i odlazim do kupatila. Kako sam lepo spava sinoć! Prva noć u poslednje vreme. Nisam sanjala ništa. A čak sam bila toliko umorna da sam sinoć zaspala čim sam legla u krevet. Umivam se i perem zube. Ponavljam rutinu koja je na auto-pilotu. Nije toliko rano. Imam da završim samo nekoliko stvarčica. Onda večeras idem kod Pavla. Nisam dovoljno dobro promislila ovu situaciju. Ne znam šta me je spopalo, ali kada me je pozvao nešto mi je govorilo da ne smem da odbijem. Potrčala sam kao žedan ka vodi.šta da obučem? Da se šminkam? Marija. Ideš kod njega isključivo zato što treba da razradite plan daljeg istraživanja škole. To. Ne. Znači. Ništa.
Čas pevanja se završio. Pozdravljam se sa profesorkom i izlazim iz učionice. U glavi još uvek mi odzvanjaju komadi kompozicija. Izlazim iz muzičke škole. Osećam vibriranje telefona, pa ga vadim iz džepa. Viktorovo ime iskače na početnom ekranu. Šta li hoće? Javljam se i poznati glas me pozdravlja sa druge strane. Govori da moramo da razgovaramo. I da želi da se vidimo danas. Odgovaram da je to teško izvodljivo. Pita me zašto. Govorim da sam celoga dana u obavezama. On na to odgovara da možemo da se vidimo uveče. Govorim da ne mogu i da sam zauzeta. Govori da se vidimo sada. Gledam na sat. Imam nešto vremena. Obaveštavam ga da sam ja već u gradu. Govori da kreće i da se nalazimo na trg. Potvrđujem. Hodam glavnom ulicom i skrećem u pekaru. Ništa nisam jela od jutros, a ne želim da padam u nesvest. Kupujem pecivo I sedam da ga pojedem.
Čekam Viktora na trgu. Trebalo bi da stigne do sada. Gde je više? Pogubljeno se okrećem, tražeći ga očima. U daljini prepoznajem dečka smeđe kose, mislim da ga visina i upadljivo zeleni duks odaju. Krećem bliže njemu. Iz nekog raloga ovaj susret me ne raduje. Gde si bio pre dve godine, kada sam ja trčala za tobom? Gde si bio kada mi je neko trebao? Zavlačio si me. A sada mi prodaješ priču o tome kako želiš da pričamo? Da pričamo o čemu? O meni? O tebi? O nama? Nisi hteo da slušaš onda kada sam ja htela da pričam. Zašto sam pristala na ovo? Osećam majušnu I neprimetnu suzicu kako mi se sliva niz obraz. Brišem je dlanom pre nego što iko uspeva da je zapazi. Vidim kako mi Viktor maše. Pozdravljam ga što brže mogu. Želim da odem kući što pre mogu. Uzvraća mi pozdrav. Predlaže da se prošetamo do parka, a ja pristajem. Okrećemo se u dobro poznatom smeru. Park je udaljen svega nekoliko minuta peške odavde. Hodamo, prvo u tišini, a onda ga čujem kako uzdišee. "Pa... hteo sam nešto da popričamo" govori nesigurno, mucajući. Gledam ga I klimam glavom. Šta prokleto hoćeš od mene? „Verovatno si i sama primetila da su mi ocene baš pale", nastavlja sa svojim izlaganjem. „Velika je šansa da me ostave na polaganju. Hteo sam da te zamolim da mi nekako pomogneš" ulazimo u park i sedamo na najbližoj klupi. „Pomognem? U kom smislu pomognem?", pitam zbunjeno. Je l' mu ja 'ladno ličim na profesora? Ili samo želi da mu pomognem da prepisuje. „Pa šta znam? Možda da sa mnom proradiš bar nešto osnovno. Samo da bih prošao razred" govori, zagledan negde iza mene. „Pazi", krenem da okrennem glavu u pravcu na koji mu je usmerena pažnja. Osećam kako mi šakom hvata bradu i okreće mi lice tako da ga gledam. Šta radi? Njegove usne u momentu se nalaze na mojima. Zmarcci me prolaze. Muka mi je i kao da mi se povraća. Čujem kako pas laje. Gura mi njegov jezik u usta. Naglo se povlačim od njega. Ne razmišljam dva puta. Udaram mu jak šamar. Ustajem, okrećem se i odlazim. Ne okrećem se. Nastavljam pravo. Oči mi se pune suzama. Moj prvi poljubac. Koji kreten! Suzica sliva mi se niz obraz. Žurim kući. završila sam sa obavezama za danas. Više ne želim da vidim nikoga. Pavle! Pavle! Zaboravila sa na njega.
--
Oblačim farmerke. Navlačim jaknicu. Obuvam se. Izlazim i zaključavam vrata stana. Hodam polako. Uzimam telefon da još jednom proverim Pavlovu adresu. Tačna je. Izlazim iz ulice i skrećem desno. Hodam. Mrak je već pao. Ulice kroz koje moram da prođem jezive su, napuštene zgrade pored kojih prolazim kao da vrište. Vrištanje. Vrištanje. Vrištanje.
Sve je okej. Niko ne vrišti. Marija, smiri se. Diši. Jedan, dva, tri, četiri, pet.. udah, izdah. Sve je okej.
Dosta sam blizu ulice u koju treba da skrenem. Pažljivo promatram. Nema automobila. Nema ničega. Nikoga. Prelazim ulicu, i skrećem levo. Pokušavam da po mraku razaznam table sa brojevima na kućama i zgradama. 47. Stigla sam. Svetlo u dvospratnoj kući je upaljeno. Prolazim kroz kapiju. Dolazim do ulaznih vrata i zvonim. Vreme prolazi, a niko ne odgovara. Minuti prolaze. Hvatam se za kvaku i vidim da su vrata otključana.
„Zdravo!", moj pozdrav obija se u nezainteresovane, bele zidove. Izuvam patike. Stavljam ih sa strane i prolazim kroz hodnik. Čujem muziku.
. Zanimljivo. Krajnje zanimljivo. Ulazim u dnevnu sobu. Prosutog na kauču pronalizim Pavla. Spuštam stvari i trčim ka njemu. Na stočiću ispred garniture vidim flašu skupog viskija. šta si to uradio? Spuštam se na njegovu visinu. „Pavle, Pavle", dozivam ga tiho. „Pavle", ponavljam njegovo ime kao mantru. Polako otvara oči i odmah mi je lakše. Osećam da baazdi na alkohol. Ali to ignorišem. Pijano mi se smeška. I gleda me istim pogledom kojim ljudi gledaju zvezde. Mršti se. Ništa ne razumem. Ispruža ruke ka meni i grli me. Povlačime, tako da ležim preko njega. Ne mogu da iskliznem, ali ne mogu da kažem i daa mi je previše neprijatno. „Šta se desilo? Zašto si pijan?" ispitujem čim uhvatiim priliku. „Video sam vas" govori iznervirano, „video sam vas, Marija". „Koga si video? Kada? Gde?", nemoguće je da misli na Viktora i mene. „Tebe i Viktora, danas u parku", zastaaje i duboko uzdiše, „kako se ljubite". „Nije ono što misliš, Pavle. Polljubio me je na silu", ovo poslednje gvorim sebi u bradu, stideći se sebe same.
Ruke povlači na moj struk i podiže me tako da moje lice bude tek na koji centimetar od njegovoh. Približava se i jednom prislanja svoje usne na moje. Skljanja ih i očima traži odobrenje. Ovaj put ja poljubac prislanjam na njegova usta. Produbljujem ga. A Pavle mi uzvraća. Sve se odvija toliko polako, toliko nežno. Moje ruke su mu sada oko vrata, njegove još uvek na mom struku, a ja mu sada sedim u krilu. Osećam blagi, izvetreli ukus alkohola. Povlačim se od njega da uhvatim vazduh. Osmatram ga i vidim da mu glava zabačena i da se sanjalački smeši.
