Psihijatar

|10. Deo|

Prošlo je nedelju dana od Igorovog nestanka. Isidora je dolazila kod mene ali ni ona nije mogla da me natera da progovorim. Nakon bolnih nedelju dana ustala sam iz kreveta i odlučila da prošetam.

- Sedela sam u parku i gledala dečicu kako se igraju, kako samo uživaju u detinjstvu.

- Da li je slobodno? - Neko je pitao a ja sam slegla ramenima i gledala u decu.
- Tina? Slatkice moja zar nećeš da me pogledaš? - Taj glas...
- Igore? - Pogledala sam i skapirala da pored mene sedi Igor.
- Igore. - Samo sam ga zagrlila i zaplakala.
- Zašto plačeš?
- Igore želim objašnjenje. Kakva je ono poruka? Kakva Nemačka?
- Žao mi je Tina, ne želim da pričam o tome.
- Ne želiš? Desetak dana sam provela u krevetu pitajući se gde si.
- Idemo na ručak slatkice, biće ti bolje. - Zašto se čudno ponaša i skreće sa teme?

- Pod jednim uslovom, a taj uslov je da mi ispričaš sve.
- Naravno slatkice, ustani, pogledaj kako si smršala moraš da se popraviš malo.
- Igore...
- Hajde Tina, gladan sam i ja.

- Ponašanje mu je drugačije nego inače kao da to nije onaj isti Igor već druga osoba u njegovom telu. Ali to me je manje više zanimalo samo da sam opet pored njega.

- Odveo me u neki restoran koji nije po njegovom ukusu, unutra su sedeli ljudi sa kravatama i leptir mašnama, kao da su zapravo neki kriminalci, dileri i plaćene ubice.

- Bože, pa kakvo je ovo mesto? - Na trenutak sam zastala.
- Moje omiljeno mesto. - Reče za ovu rupu sav ponosan.
- Nikad mi nisi pominjao ovo mesto, tačnije uvek su ti slatka i ozbiljnija mesta bila omiljena.
- Tina, Tina još me nisi upoznala. - Blesavo se kezio ali sam primetila da mu nedostaje jedan zub.
- Igore šta ti je sa zubom?
- Šta? Ništa mi nije sa zubom. - Neprimetno je prekrio usta.
- Igore znaš šta. Sve mi je ovo nekako jezivo i ne ide na dobro. Bolje da ja odem kući. - Ustala sam i krenula.
- Tina sedi, još nismo naručili hranu. - Povukao me nazad.
- Stvarno ne želim, ne osećam se najbolje.
- Slušaj me ti. - Podigao je ruku na mene samo sam zatvorila oči u nadi da me neće udariti. Ali se ništa nije desilo, otvorila sam oči i videla da je njegovu ruku držala nečija druga ruka.

- Ko si ti da vičeš i podižeš ruku na nju? - To je bila jedna žena, zagledala sam se bolje i videla da je to ista ona žena iz restorana gde sam se onesvestila.
- Ti? Prokletnice jedna. - Izraz lica mu je bio nalik zombiju kada je video nju. Ko je ta žena?
- Nemoj da si joj prišao više, kunem ti se napraviću ti pakao od života. - Uzela me je za ruku i izašle smo iz te smrdljive rupe dok su nas gledali svi ti likovi.

- Da li si dobro Tina? - Odakle zna moje ime?
- Jesam, hvala Vam. Kako znate da se zovem Tina?
- Tako sam te nazvala? Možda sam samo pretpostavila. Izgleda da će biti nevreme, volela bih da te povezem kod sebe na kafu ali ne znam da li ćeš pristati jer me ne poznaješ. - U trenurku sam pomislila "Kako fina ženica."
- Dugujem ja Vama kafu jer ste me spasili.
- Tina, dugujem ja tebi ceo život. - Promrmljala je.
- Rekli ste nešto?
- Uđi u auto, tu je parkiran pa ćemo razgovarati.

- Ušle smo u crni Audi, izgleda da je neka na visokoj poziciji.
- Izvinite što pitam, ali kako se zovete?
- Možeš me zvati Li
- Li?
- Nije ni umetnično ime ni nadimak, samo eto volim.
- Okej Li. - Zašto mi samo ne kaže pravo ime.

- Kako znaš ovog pacova?
- On je moj psihijatar, nedavno sam ga upoznala. Ali zaista nije bio ovakav. - Suze su se slivale niz moj obraz.
- Ne plači Tina, on nije psihijatar on je pacijent, i to teški pacijent.
- Niste razumeli, on je mene lečio, Igor je dobrica. - Branila sam ga.
- Igor? Ovo je Viktor lutko. - Kakav pa sad Viktor?