𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•15•

Krevet je previše hladan bez nje. Toliko da ne mogu da se nateram da spavam u njemu. Zbog toga i večeras sebi razvlačim kauč. Ko zna, možda ovim mučim sebe. Možda kažnjavam sebe što sam joj prećutao nešto što nije trebalo da prećutim i što smo zbog toga sad u ovoj situaciji.

Isključim alarm, jer ujutru ne idem nigde. Nisam sposoban za posao, sve dok se ovo među nama ne razreši. Ne interesuje me šta će Uroš ili bilo ko drugi misliti tim povodom.

Već sam spreman da legnem, mada sam svestan da verovatno neću oka sklopiti celu noć, ali me zaustavi zvono na vratima. Ko može da bude u ovo doba?

Namršteno otvorim vrata, spreman da svoju frustraciju istresem na osobu koja je u ovo doba rešila da mi pozvoni na vrata, a onda stanem iznenađeno. Ne stignem ni da progovorim, baci mi se u naručje. Sad sam tek iznenađen i zbunjen, ali je svejedno obgrlim najsnažnije što mogu. Nedostajala mi je. Previše.

"Izvini, izvini, izvini", ponavlja plačno, dok osećam kako mi njene suze kvase majicu.

"Šta se dešava?", pitam pogubljeno, nimalo ne shvatajući ovo što se događa preda mnom. Odvoji se od mene, pa me gleda tim svojim divnim iako suznim očima.

"Pročitala sam tvoja pisma Luki", izgovori polako, kao da očekuje da ću se naljutiti na nju zbog toga. Nisam ljut. Samo malo iznenađen što ih je pronašla. I malo više tužan što se ona ovako rastužila zbog njih.

"Žao mi je zbog svega. Zbog svih tvojih neprospavanih noći, zbog svih trenutaka kad si pomislio da njega volim više nego tebe, zbog toga što ti nikad nisam jasno stavila do znanja koliko mi je zapravo stalo. Žao mi je zbog Vanje", ukočim se kad je spomene. Ne zato što nisam želeo da sazna, već zato što odavno preda mnom niko nije izgovorio to ime naglas.

"Ono je ona, zar ne?", pita me za fotografije, zbog kojih je i otišla, a ja samo klimnem glavom.

"Lepa je. Prelepa. Žao mi je što si ostao bez nje", progutam knedlu, pa dignem pogled ka njenom licu. No ne usuđujem se da progovorim.

"Nisam otišla zato što ti nisam verovala. Otišla sam zbog ljubavi koju sam videla u tvojim očima. Sebično je, znam, ali želela sam da budem jedina koju voliš. Sad najzad razumem kako je tebi bilo svih ovih godina zbog mene i Luke", brblja kao da je uključena u struju, što mi izmami blag osmeh. Rukom je zaustavim, a ona me pogleda zabrinuto.

"I jesi jedina koju volim. Vanju sam voleo, mnogo, ali nikad onako kako volim tebe."

Vanja je bila divna devojka, zaista jeste, i bio sam srećan s njom. I voleo sam je, naravno, u suprotnom me njena smrt ne bi toliko oštetila. Ali nikad mi srce nije lupalo onako kako lupa zbog devojke kojoj sam poklonio svoje prezime. I kad je poginula, bio sam slomljen, ali sam znao da ću to nekako moći da preživim. Kad bi se to isto desilo Ani, ne bih preživeo. Srce bi prestalo da kuca za njom.

Osmehnem se kad ugledam njene rumene obraze. Taj prizor previše dugo nisam video, a obožavam ga.

"I ja volim tebe, Nikola. Samo tebe. Više nego što sam njega ikad volela. On je možda bio moja prva ljubav, ali ti si onaj s kojim želim da provedem ostatak života, pored kojeg želim da ostarim. Izvini što ti to nisam dovoljno jasno stavila do znanja."

Rasplakao bih se od sreće zbog ovoga što upravo izgovara. Ogroman teret koji nisam ni znao da nosim je upravo spao s mojih leđa. No umesto suza, ruke obmotam oko njenog struka, pa je privučem što bliže sebi mogu. Usne gladno spustim preko njenih. Mislim da mi nikad nije bila ovoliko potrebna.

"Želim da vodim ljubav s tobom", šapućem joj nežno. Želim da pređem usnama preko svakog milimetra njene tople kože. Želim da i telo zna ono što je srce već shvatilo, a mozak mi malopre priznao. Da je cela najzad samo moja.

•Ana's pov•

Posmatram ga već desetak minuta. Ne mogu da skinem osmeh s lica, dok ga ovako gledam kako spava. Po prvi put u mnogo vremena deluje u potpunosti opušteno. Nežno spustim usne na vrh njegovog nosa. Promeškolji se, ali ne otvori oči. Ne izdržim pa ponovo ostavim poljubac, ovaj put na to lepo čelo. Ponovo bez reakcije.

Približim mu se kako bih spustila usne na njegov medeni obraz, a on me povuče ka sebi, pa spoji naše usne u dug poljubac. Odvojimo se tek nakon što nam ponestane vazduha.

"Nisam mislila da si budan", kažem uz osmeh. Najzad osetim te smaragdne oči na sebi.

"Kako da se ne probudim kad me tako miluješ tim tvojim mekim usnama?", nikad nisam videla veći osmeh na njegovom licu. To je osmeh na koji ti prorade leptirići u stomaku.

"Želim da nam deca imaju tvoj osmeh", prošapućem nežno, nimalo sigurna da me je uopšte čuo. No onda ugledam kako se osmehuje od uva do uva i shvatim da jeste. Bože, može li biti lepši.

"I tvoje oči, i tvoje uši, i nos, i obraze, i bradu", nabrajam, a njemu je osmeh sve veći i veći. Mislim da će ga zaboleti vilica.

Povuče me nazad u svoje naručje. Obmota ruke oko mene i stegne me čvrsto uz sebe, kao da nema nameru nikad da me pusti. I ne mora da me pusti, provela bih ostatak života u njegovom naručju.

•Luka's pov•

Posmatram broj, koji sam nekad znao napamet, i spremam se da ga pozovem. Pustio sam da joj se fotografije prvo slegnu, pre nego što pokušam išta. Delom i jer ne želim da me povezuje s njima. Usudim se da stisnem pozovi.

Slušam kako zvoni i već pomislim kako se neće ni javiti, kad začujem njen glas.

"Halo", zadihano se javi, kao da je trčala do telefona. Kroz glavu mi prođe da nije prepoznala moj broj i ne mogu da se ne osetim povređeno.

"Hej, Ana", nervozno izgovorim, plašeći se da će mi prekinuti. No to se ne dogodi.

"Oh, to si ti", ponovo se osetim povređeno, ovaj put zbog njenog tona. Ne galami na mene kao onda u kafiću, nije neprijatna, ni iznervirana. Ravnodušna je.

"Hteo sam da proverim kako si, da li bi izašla sa mnom na piće. Ostao sam ti dužan objašnjenje."

"Nisi mi dužan ništa, Luka. Zaista nisi. Bili smo deca kad si otišao, sad smo odrasli ljudi. Vreme je da pustimo to što je bilo", srce me probada zbog onog što mi govori.

"Šta ako ja ne mogu da pustim? Šta ako te i dalje volim?", shvatam da se ponižavam, ali ja ne znam kako da živim bez nje. Sama pomisao me užasava.

"Treba da pustiš. Ja sam pustila. Ne ljutim se više na tebe. Pustila sam te, i najzad se osećam srećno", suze krenu da klize niz obraze, nakon što shvatim da je gotovo. Sad je zaista gotovo.

"U kom sam te trenutku izgubio?", pitam iako nema svrhe. No ipak želim da znam.

"Onog trenutka kad si ušao u avion za Holandiju."