𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•9•

"Dobro si?", zabrinuto me posmatra, otkako smo se vratili u stan, na šta samo klimnem glavom. Ne volim kad brine zbog mene.

"Nisi svestan koliko mi je žao zbog ovoga", ponovo mi se izvinjava, iako nema nikakve potrebe za tim.

"Zapravo moram da ti se zahvalim. Nisam očekivao da ćeš se zauzeti za mene", iskreno me iznenadila svojim postupcima. Očekivao sam da će stati na njegovu stranu i to je bio glavni razlog što sam ovoliko dugo izbegavao ovaj susret. Tek sad shvatam da je ovo možda bilo baš ono što nam je oboma trebalo.

Sklupča se u mom zagrljaju, na šta srce krene da mi lupa jače.

"Volim te, Nikola", blagi osmeh se nacrta na mom licu, kao posledica njene izjave ljubavi. Sve ovo vreme sam samo to želeo da čujem. Samo mi je to bilo potrebno.

"Šta kažeš na onaj odmor?", upitam je, svestan koliko nam je prethodni period bio težak. Voleo bih da napokon krenemo napred, kao što smo obećali jedno drugom. Predugo smo živeli u prošlosti i brinuli zbog tajne, koja napokon više to nije.

"Volela bih to više nego išta. Beograd je postao previše toksičan za nas dvoje", s tim moram da se složim. Čim odemo bilo gde drugo, svi problemi nestanu i naš odnos se vrati u normalu. No čim se vratimo u Beograd, stvari polako prestanu da funkcionišu.

"Ako želiš, možemo da krenemo već večeras. Bar nas Niš uvek čeka", sedam dana nasamo s njom, daleko od Luke i svih naših problema, mi trenutno deluje kao raj.

Da li je sebično što želim da se osetim kao jedini bar na trenutak?

"Uroš neće u potpunosti odlepiti, ukoliko ga opet ostaviš samog?", posmatra me s nadom da zaista mogu da je sklonim odavde.

"Ne treba da brineš oko toga. Na meni je da to rešim", spustim nežan poljubac u njenu kosu, pa primetim kako se osmehnula.

"Idem da se spakujem onda", začas se nađe na nogama i ode u našu sobu kako bi se spremila za put.

Dohvatim telefon nakon što ostanem sam u dnevnoj, okupirajući sopstvenu pažnju na taj način. No uzdahnem kad naletim na Lukin profil na naslovnoj instagrama.

Izvini, brate, ali uvek sam slušao srce.

•Luka's pov•

"Bio si u pravu", Ivan me posmatra zbunjeno, ne shvatajući na šta tačno mislim.

"Nikola je taj kog je sve vreme krila", pojasnim mu, a on, iako je sve vreme govorio kako mu je Nikolina priča o devojci delovala sumnjivo, deluje šokirano.

"Čekaj, Ana i Nikola su zajedno? Zezaš me? Pa njih dvoje nisu mogli da budu u istoj prostoriji duže od pet minuta, a da se ne posvađaju!"

Sećam se koliko je prvih nedelja kukao što je morao da provodi vreme s njom. Vremenom je sve to kukanje nestalo, a i njegovi izveštaji su postajali sve kraći i kraći. Kad mi je rekao da je izgubio kontakt s njom, poverovao sam mu bez trunke sumnje, jer mi je to delovalo kao sasvim logičan sled događaja.

Tek sad kapiram koliko sam zapravo bio u zabludi sve ovo vreme.

"Da si samo video kako ga gleda. Mene u životu nije tako gledala", kažem poraženo, sve više svestan da bi bilo bolje da nisam dolazio u Beograd.

"To ti se sad čini, jer si još uvek u šoku. Moraš da se smiriš pre nego što počneš da donosiš zaključke", Ivan ponovo počne sa svojim pametovanjem, ali ovaj put zaista nisam spreman da ga slušam.

"Veruj mi, samo slep ne bi video koliko joj je stalo do njega. Dala mi je do znanja da nikome, sem njemu, ne veruje i da ne misli da mogu da uradim išta što bi to promenilo. Vreme je da priznam sebi da sam je izgubio i da sam sâm kriv za to."

Bila je u pravu. Ja sam taj koji je raskinuo s njom, a zatim otputovao u drugu državu, bez ikakvog objašnjenja. Čak je i Nikola bio u pravu kad je rekao da nisam bio uz nju i da nisam imao priliku da gledam kako pati za mnom, a on jeste.

Koliko god da sam ljut na njega, toliko treba da budem ljut i na sebe, jer priznao ja to sebi ili ne, ja sam taj koji ih je na neki način spojio.

•Ana's pov•

"Jesi spremna?", Nikola upita, terajući me da još jednom u svojoj glavi proverim spisak stvari, koje je trebalo da spakujem. Nakon što dođem do zaključka da je sve spakovano, klimnem glavom, spremna za polazak.

"Jedva čekam da krenemo", nestrpljivo kažem, što ga nasmeje.

"Veruj mi, i ja", ponese kofer niz stepenice zgrade, a ja ostanem kako bih zaključala vrata stana. Iznenadim se kad ga na ulazu zateknem kako priča s Lukom.

"Mislio sam da si nam danas već rekao sve što misliš", zaista se divim koliko smireno razgovara s njim i pored svega što se danas desilo.

"Tebi jesam, ali ostalo mi je još par stvari koje sam želeo da kažem Ani. Da mi nećeš možda zabraniti da razgovaram s njom?", Luka ga provocira, ali on samo odmahne glavom.

"Ana je odrasla osoba i sama odlučuje s kim želi, a s kim ne želi da razgovara. Ako i nakon svega želi da priča s tobom, ja s tim nemam problem", osmehnem se zbog načina na koji se ponaša, čak i kad misli da ga ne čujem i ne vidim.

"Je l' možemo da krenemo?", prekinem njihov razgovor, dajući im obojici do znanja šta mislim o razgovoru s Lukom.

"Kako god ti želiš", Nikola zaobiđe Luku i nastavi ka autu, poštujući moju želju da se što pre krene.

"Nećeš me ni saslušati?", glas iza mene me natera da se okrenem na trenutak, što iskoristim da ga dobro odmerim. Ne mogu poreći da mi je stalo do njega, ali ne želim da odbacim sve da bi on ponovo otišao kad to poželi.

"Čula sam sasvim dovoljno, Luka. Sad te molim da se okreneš i odeš, kao što si otišao i pre šest godina. Odlasci ti ipak najbolje idu. I ne brini, ovaj put neću ni suzu pustiti", dam sve od sebe da mi glas ne zadrhti, dok ovaj put ja njemu okrećem leđa.

Jednom sam ga već izgubila i preživela sam to. Preživeću i ako ponovo ostanem bez njega.