𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•2•

Kucanje dugog programskog koda prekine zvuk telefona. Nakon što sam se vratila u stan, dala sam sve od sebe da se zatrpam poslom, kako ne bih imala vremena da razmišljam o susretu s njim.

Nikako nisam očekivala da ga vidim.

Spustim laptop na stočić ispred sebe, pa skinem telefon s punjača. Osetim blagu nelagodu kad ugledam Nikolino ime.

Nikad ništa nismo krili jedno od drugog, a o današnjem događaju mi se trenutno nikako ne priča. Naročito ne preko telefona.

Ne shvatam samo zašto me taj susret ovoliko potresao. Nikad ne bih povredila Nikolu. Ne nakon svega kroz šta je prošao sa mnom.

"Hej, ljubavi", uzvratim pozdrav, na šta se on raspriča.

"Mislio sam da bi nam trebalo par dana odmora", predloži, a ja stojim zbunjeno i razmišljam o tome. Ne znam da li smo telepatski povezani, ali i ja sam mislila o istom. Želim da pobegnem odavde, naročito sad kad znam da se vratio.

"Danas ti je prvi dan na poslu, nakon sedam dana odmora. Zašto opet odmor?", svoje razloge razumem. Njegovi mi s druge strane nisu poznati.

"Uroš me ubija", zakuka, na šta ne uspem da zadržim smeh. Ume da bude veoma naporan.

"Nisam sigurna da će ti to baš pomoći. Ako opet nestaneš, biće samo još gori."

Nije bitno koliko mi se beži odavde, on mi je preči. Došao je red i na to da njega postavim ispred sebe i svojih potreba. On je to predugo radio za mene.

Od početka je stavljao moja osećanja i moje potrebe ispred svojih. Pretpostavljam da je baš to uzrok mog beskonačnog poverenja. Davno sam shvatila da više verujem njemu, nego samoj sebi, što je posledica svih onih trenutaka kad je brinuo o mom interesu, mada ja nisam.

"Volim te, Ana. Naročito kad si tako pametna. Što se tiče odmora, još uvek mislim da bi Niš bio dobra odluka, ali ako ti misliš da treba da ostanemo ovde, onda u redu", osećam da se smeši, pa se i sama osmehnem.

"Volim i ja tebe i baš zato ću ti reći da ne bi trebalo da zabušavaš na poslu. Ni ja ne bi trebalo da zabušavam", čujem iskren smeh s druge strane telefonske veze, kao što sam i očekivala.

Misli da nisam primetila, ali ni on se ne smeje u poslednje vreme.

Dobaci mi kako će ionako uskoro kući, pa mi uz još jedno Volim te prekine vezu, puštajući me da se vratim poslu.

Zbog teškog perioda kroz koji smo prošli, posao mi nije bio ni na kraj pameti. Sad vidim da to nije bilo tako pametno, jer nije lako vratiti se u formu. Dokaz za to je hrpa sintaksnih grešaka, koje nisam pravila još od fakulteta.

Možda ih ne bi bilo toliko kad bih zapravo razmišljala o onome što kucam, umesto o današnjem susretu.

Godinama sam maštala o tom trenutku i za to vreme sam stvorila na stotine različitih scenarija u glavi. No ni jednim jedinim scenarijom nisam predvidela ovo.

I dalje ne verujem da se samo okrenuo i otišao. Ponovo me ostavio bez ikakvog objašnjenja, baš kao onda.

•Luka's pov•

"Šta se desilo?", Ivan mi radoznalo priđe, nakon što se vratim u njegov stan.

"Video sam je ponovo."

"Jebote, Luka, ne možeš to sebi da radiš. Videćeš je još milion puta, jer se i dalje krećete u istim krugovima", kritikuje me, a ja ne mogu da se smirim.

Lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao susretu, ali ne ovako. Želeo sam priliku da joj objasnim svoj odlazak, a onda sam pobegao, čim mi se ta prilika ukazala.

Mrzim što sam kukavica.

"Jedan jedini dodir je bio dovoljan da se setim sve i jednog trenutka s njom. Jedna jedina izgovorena reč da poželim da je poljubim i na taj način joj dam do znanja da se moja osećanja nisu promenila, uprkos vremenu koje je prošlo. Kako onda da je zaboravim?"

Moje pitanje ga ostavi bez teksta, pa me samo tupo posmatra. Čak ni on ne zna šta da mi kaže, a jedini je koji je uvek imao savet za mene.

Premda je on mlađi brat, ta uloga je na neki način oduvek bila više moja nego njegova. Ivan je taj, koji je uvek sređivao moja sranja i davao sve od sebe da ispravi sve moje gluposti.

"Moraš da pređeš preko toga. Izađi s prijateljima, nađi neku curu, pa bar i na jednu noć. Samo se pomeri odavde. Nisi dobro, Luka", napokon progovori, ali ne uspe da mi pomogne.

"S kim da izađem kad su svi otišli odavde pre ili kasnije?"

Putevi su nam se odavno razišli.

"Nikola?", podseti me na mog jedinog pravog prijatelja.

Svih ovih godina sam ostao u kontaktu s njim. Istina da je u početku to bilo samo zbog nje. Od njega sam uvek mogao da znam kako je i s kim je. A onda je i on izgubio kontakt s njom, i ja sam ostao bez informacija.

Dok je ona o meni mogla da sazna sve preko medija, ja o njoj nisam mogao ništa. O periodu u njenom životu, nakon mog odlaska, malo toga znam.

"U pravu si. Dobro bi mi došlo malo vremena s njim", dohvatim telefon ne bih li mu poslao poruku. Nadam se da me bar on neće izneveriti.

Ti i ja, staro mesto, večeras u devet?

Nisam morao predugo da čekam odgovor.

Vidimo se tamo.

Ne iznenadi se što sam tu, ne postavi nijedno pitanje, podsetivši me na period pre mog odlaska.

U pola noći sam mogao da ga pozovem i da budem siguran da će doći na naše igralište. Posle nje, koju nijedna nije mogla da izbaci iz glave, iako su mnoge pokušavale, upravo mi je ta njegova bezrezervna odanost najviše falila u Holandiji.

Ni pre, ni posle Nikole, nisam imao takvog prijatelja. Prijatelja na čiju podršku mogu da računam, šta god da je u pitanju.