𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•12•

"Siguran si da će to upaliti?", pogledam Ivana upitno, nakon što mi objasni svoj genijalni plan. Pun je rupa, no još uvek je plan. Ja pak s druge strane nemam nikakvu ideju, kako bih mogao da popravim situaciju s Anom.

To znači da bih pristao na sve što mi predloži, pa makar to značilo da moram da uništim jedinog prijatelja.

"I sam si rekao, Luka - Ana mu veruje. Ukoliko se to promeni, ti si ponovo u igri. A u koga devojke najpre izgube poverenje?", napravi dramsku pauzu, na šta prevrnem očima.

"U dečka, koji ih prevari", sam da odgovor na svoje pitanje, terajući me da ponovim radnju.

"Znaš, mnogo si ti nezahvalan. Ne vidim nikakvu inicijativu sa tvoje strane, a stalno kukaš za njom", spustim pogled, svestan da je u pravu.

Lakše mi je da patim i da jednostavno okrivim Nikolu za to što nismo zajedno, nego da se borim za nju. Duboko u sebi pak znam da to nije njegova krivica. Problem je u tome što me strah da to i priznam.

Kako ja njega da povredim? Ceo život ga smatram drugim bratom, a sad treba da mu zabijem nož u leđa. Treba da mu upropastim život, a znam da je nakon mnogo mnogo vremena najzad srećan. No opet, ne mogu ni nje da se odreknem.

"Slušaj me sad dobro, Luka. Ili se bori za nju svim silama ili zaboravi na nju i nastavi sa svojim životom. Treća opcija ne postoji."

Znam da je u pravu, ali nije sve tako jednostavno. Nikad nisam ni pomislio da bih se mogao naći u situaciji da moram da biram između najboljeg prijatelja i jedine devojke, koju sam ikad voleo.

Mislima ponovo odlutam na fotografiju, koju ne mogu da izbacim iz glave. Eh, da je Vanja tu sve bi bilo drugačije. Nažalost, nije.

"Želiš li je za sebe ili ne? Ne troši mi vreme bezveze", primetim mu u očima da je već na ivici nervnog sloma. Oduvek ga je nervirala moja neodlučnost.

"Želim", zar bi moglo drugačije? Ona je sve o čemu mogu da mislim. Ili s njom ili sam do kraja života.

"Onda me pomno prati i ne pravi nikakve gluposti. Ukoliko me budeš poslušao, biće ponovo tvoja", klimnem glavom, spreman da uradim sve što kaže da treba. Uvek je bio pametniji brat.

•Ana's pov•

"Ponovo kući", odmor je previše brzo prošao. Volela bih da smo mogli da ostanemo još koji dan dole, posvećeni isključivo jedno drugom. Bez telefona, društvenih mreža i napornih ljudi da nam naruše mir.

"I ja bih voleo da nismo morali da se vratimo. No nažalost nakupilo se isuviše posla, da bih mogao dalje da odsustvujem", zagrlim ga, dajući mu do znanja da razumem. Moj posao je fleksibilan, njegov pak nije i to je sasvim u redu. Svakako sam ponosna na njega i ono što je uspeo da postigne samo svojim trudom.

Ne uspemo ni da se raspakujemo, a neko nam već zvoni na vrata. Ostavim Nikolu u sobi, pa sama pođem da vidim ko je. Gledam u Uroša zbunjeno, ne kapirajući otkud on ovde.

"Hej, snajka, izvini što smetam. Je l' onaj ludak od mog poslovnog partnera tu?", uz osmeh kllimnem glavom, svesna da Nikoli neće biti drago što je tu. Mislio je da će bar još danas moći da odmori od posla.

Sklonim se s vrata, pustivši ga unutra. Pokažem mu ka sobi, u sebi umirući od smeha. Njih dvojica zajedno su haotični. Nekad me stvarno čudi kako im posao nije propao dosad.

"Morao si, je l' da? Nisi mogao da se strpiš do sutra?", slušam Nikolu, kako se bezvoljno obraća prijatelju. Slične situacije su retke, jer je obično on taj koji vuče Uroša da više radi.

"Izvini, ali ne mogu ni ja sam više. Iskrslo je stotinu problema otkako si otišao, i ja sam već u potpunosti umoran da sve samostalno rešavam", čak i iz dnevne čujem Nikolin frustrirani uzdah. Par trenutaka potom, posmatram te zelene oči dok tužno lutaju mojim licem.

"Moram da idem", kao da mi se izvinjava, mada za to nema apsolutno nikakve potrebe. Privučem ga u kratak zagrljaj, pre nego ga pustim da izađe iz stana, time mu dajući do znanja koliko će mi nedostajati tokom tih par sati. Moj postupak mu izmami osmeh na lice.

"Neću dugo, srećo", obeća, pre nego se vrata zalupe za njima, a ja ostanem sama da stojim u hodniku. Na trenutak samo pomislim koliko sam srećna što ga imam, pa krenem nazad ka spavaćoj kako bih dovršila raspakivanje kofera.

Ne prođe ni pet minuta kako sam se posvetila koferu, prekine me zvono na vratima. Pomislim kako je Nikola sigurno nešto zaboravio, pa uz osmeh požurim ka vratima, nestrpljiva da mu ukradem još jedan brzinski poljubac.

Iznenadim se kad pred vratima ne zateknem nikoga. Pogledam levo, potom desno, no hodnik je pust. Pođem da zatvorim vrata, ali mi se pogled zaustavi na beloj koverti, koja leži na otiraču. Nije bila tu kad su Nikola i Uroš otišli.

Zbunjeno pokupim kovertu, pa uđem nazad u stan. Osmotrim beli komad papira u ruci, ali ne piše ni od koga je, ni za koga. To samo znači da ju je neko sam ostavio ispred mojih vrata.

Toliko sam nestrpljiva da vidim sadržaj, da se par trenutaka kasnije koverta nalazi na podu u polupoderanom stanju, dok ja u rukama držim fotografije. Okrenem ih ka sebi i istog trenutka osmeh koji sam imala splasne. Počinjem da se tresem i osećam da mi suze naviru, dok posmatram prizor koji nisam mislila da ću ikad videti.

Nikola stoji pored obale jezera, a pogled mu je uperen ka crnki pored njega. Ona se naginje ka njemu uz zaljubljeni osmeh, dok je on nežno privlači sebi.

Pogledom pređem preko druge fotografije, gde su ponovo glavni akteri njih dvoje. Ovaj put su fotografisani negde u gradu. Njegove ruke oko njenog tela, njegove usne na njenim usnama.

Izgledaju tako srećno zajedno. Kao da ništa drugo sem njih dvoje ne postoji. Kao da ja ne postojim.

Suze mi se sad već uveliko slivaju niz obraze dok razmišljam šta da radim. Želim da verujem da mi ovo nikad ne bi uradio, želim da ga pitam za pojašnjenje, ali kako da mu verujem ako to zahteva od mene da ne verujem sopstvenim očima?

I u tom trenutku, i dalje uplakana, donesem odluku, koju bih vrlo lako mogla da požalim. Sve što sam otkako smo se vratili kući raspakovala, sad trpam nazad u kofer. U komodi pronađem rezervni ključ zajedničkog automobila, koji odavno nisam vozila. Pređem pogledom preko stana, pa kad se uverim da sam uzela sve što sam želela, odlučim da uradim još samo jednu stvar pre nego napustim Beograd.

Drhtavom rukom na parčetu papira ispišem poruku za Nikolu, pa je ostavim zajedno sa fotografijama na stolu u dnevnoj. Tu će je najpre videti. A onda poslednji put osmotrim stan u kom smo proveli poslednje četiri godine i zaključam vrata za sobom, u sebi se nadajući da će mi dati ono što sam mu u poruci zatražila.

Sve što tražim od tebe je sedam dana da o svemu razmislim. Ne zovi me, ne dolazi, dopusti da moja vera u tebe sama prevagne. Jer zaista svim svojim srcem želim da ti verujem.