𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•1•

"Luka, je l' planiraš da prespavaš ceo život? Kapiram da ti je teško što više nije slobodna, ali, pobogu brate, nije ona jedina."

"Za mene jeste."

Isključim se bez želje da čujem ono što mi ima za reći. Znam da je u pravu, ali on ne razume da mi postupiti ispravno u ovoj situaciji nije lako. Bila je moja prva ljubav i jedina je koju sam voleo. Štaviše, još uvek je volim.

"Moraš da okreneš novi list i da zaboraviš na nju. Toliko slobodnih devojaka, koje bi ubile za malo tvoje pažnje, a ti ovde patiš za bivšom."

Težak uzdah mi sklizne niz usne. Svestan sam da mi ovo govori iz najbolje namere, no ne shvata da čuti takvo nešto boli.

Ja sam oduvek želeo nju. Ne druge.

"Reci mi, kako da je zaboravim? Ne mogu tek tako izbrisati pola života iz sećanja. Teško je zaboraviti nekoga ko je s tobom proživeo toliko toga. A iskren da budem, nisam siguran ni da želim da je zaboravim."

Bila je moja prva simpatija, moj prvi poljubac, moja prva devojka, moj prvi put. Upoznavali smo se sa životom zajedno. Bila je tu kad sam odigrao svoju prvu utakmicu za prvi tim. Bila je tu kad sam postigao svoj prvi gol na Marakani. Bila je tu kad sam potpisao svoj prvi ozbiljan ugovor. Bila je tu kad sam se prvi put povredio. Zaboraviti nju značilo bi zaboraviti i Zvezdu, Beograd i Srbiju, zaboraviti sve trenutke sreće, koje sam proživeo.

A niko ne želi da se seća samo tuge.

"Onda je vrati."

Njegova iznenadna promena razmišljanja zaradi moj zbunjeni pogled. Pa dobro da li je on normalan?

"Neću joj rasturati brak. Neću graditi svoju sreću, uništivši tuđu."

Ne boli mene što je ona srećna s drugim, koliko me boli što je srećna bez mene. Znam. Sebičan sam. No ja svoju sreću ne mogu da zamislim bez nje. Upravo zbog toga me cela ova situacija, u kojoj sam se našao, ubija.

"Ni sam ne znaš šta želiš", uz uzdah napusti sobu, prepustivši me vrtlogu sopstvenih misli.

Volim je. Previše je volim. No moraću da je zaboravim. Ima svoj život, a u tom životu više nema mesta za mene.

•Ana's pov•

"Dobro jutro, ljubavi", osetim dve ruke oko svog struka, a potom i nežan poljubac u vrat. Zatvorim oči, uživajući bar na trenutak u onome što njegov dodir u meni budi. Uz osmeh otvorim oči i okrenem se ka svom suprugu.

"Jutro", izgovorim, izgubljena u tim lepim zelenim očima. Spustim nežan poljubac na njegove usne, pa se odvojim od njega.

Serviram mu doručak, no primetim njegov zbunjeni pogled.

"Ti nećeš da jedeš?", čujem notu brige u glasu, pa pomislim koliko ga samo obožavam.

"Jela sam već. Zapravo sam mislila da sad odem do grada."

Treba mi još malo pozitivne energije, pre nego što se vratim poslu i konstantnom buljenju u ekran laptopa.

"Ako želiš, mogu da požurim pa da idemo zajedno", predloži, i iako mi se taj predlog veoma dopada, ipak ga odbijem. Odmor je gotov. Oboje treba da se vratimo poslu.

"Moraš na posao. Uroš će odlepiti bude li morao da provede još jedan dan bez tebe", uputim mu blag osmeh, dajući mu do znanja koliko je nezamenjiv. Ponosna sam na to što su Uroš i on sami uspeli da podignu firmu na noge. Znam koliko je to truda i napora iziskivalo.

"Ne podsećaj me. Spamovao me je porukama ceo jučerašnji dan", prevrne očima, ali ga osmeh ipak odaje. Ne može on da se ljuti na njega, nemoguće je.

"To samo znači da ne može bez tebe", pomislim na Uroša, koji je sigurno doživeo bar pet nervnih slomova, samo od jutros, jer mu partner ne odgovara na pozive. Ponekad sam zaista ljubomorna na to koliko vremena provode zajedno.

Ostavim ga da doručkuje, a ja se izgubim u našoj spavaćoj. Izgubim se u mislima dok tražim pantalone, koje kao da su u zemlju propale. Ni ne čudi što mi je ceo garderober u haosu, kad sam sinoć stigla s odmora. Još uvek nisam uspela da se raspakujem.

Okrenem se nakon što ih najzad pronađem, pa uhvatim njegov pogled na sebi. Nisam ni primetila kad je ušao. Stoji naslonjen na okvir vrata i s osmehom me skenira pogledom. Odmahne glavom, pa bez reči napusti sobu.

Vratim se u dnevnu, nakon što se spremim za izlazak, pa shvatim da je već otišao. Pokupim telefon i ključeve sa stola, te i sama napustim stan.

Parkiram ispod Kališa, pa nastavim ka Pobedniku, uživajući u svežem jutarnjem vazduhu. Stanem u mestu, kad shvatim da sam se ponovo sasvim nesvesno našla pred našom klupom. Nekih navika se veoma teško otarasiti. Kako i ne bi bilo, kad smo toliko vremena proveli ovde.

Kad je otišao, mislila sam da će se ubrzo i vratiti i da ćemo biti srećni zajedno. No nikad ga nakon toga više nisam čula.

Šest godina kasnije, još uvek mi s vremena na vreme svrati u misli. Sve i da se nakon ovoliko godina vrati, između nas je sve odavno završilo. Volim Nikolu onako kako sam mislila da nikad više nikog neću voleti.

No jedan delić mog izlepljenog srca će uvek pripadati onom, koji ga je razbio.

•Luka's pov•

Hodam Knezom nakon što me Ivan isterao iz stana. Tvrdi da će mi vazduh pomoći da razbistrim glavu, mada ja u to baš i ne verujem. Ono što mene muči se ne rešava baš tako lako.

Lutam pogledom po lokalima i razmišljam o tome koliko se sve promenilo otkako sam otišao. Na mestu onih kafića, u kojima smo provodili vreme, tu su novi, luksuzni, kojima ne vidim dušu.

Pitam se da li je baš sve nestalo ili je barem naša klupa još uvek na svom mestu. Nadam se da je još uvek tamo, jer nosi previše uspomena. Na njoj smo završili naš prvi izlazak, na njoj smo se prvi put poljubili, na njoj sam joj prvi put bio rame za plakanje, na njoj smo se prvi put posvađali.

Krenem ka njoj, želeći da proverim da li spomenik naše ljubavi još uvek postoji. Stanem kao zaleđen kad ugledam poznatu žensku siluetu. Noge mi se odseku, te samo stojim u mestu i posmatram je. Ništa se nije promenila.

Prođe rukom kroz kosu nameštajući je, pa istom pređe i preko lica. Okrene se ka meni i tim postupkom mi dopusti da vidim blago crvenilo oko očiju, koje ukazuje na to da su iz tih sjajnih očiju tekle suze. Primetim nevericu u tom pogledu dok skenira moje lice. Gleda me kao da je duha videla.

Krene nesigurnim koracima ka meni, dok ja i dalje nepomično stojim. Prilazi polako kao da ne veruje da sam stvaran.

"Luka..."

Kako začujem taj mili glas kako izgovara moje ime, emocije navale. Oči mi se napune suzama dok gledam u nju. Koliko sam vremena samo čekao ovaj trenutak. No ne ovako. Ne sa tuđom suprugom. Nisam taj tip dečka.

Pogledam je još jednom pa se okrenem i odem, bez reči.

Nas dvoje smo, nažalost, završili.