Pismo-EYWC (17.1.2016.)

Nedovršen kraj

Ljubav. Šta je to? Koliko puta u životu moćeš osetiti ljubav? Jednom ili više puta? Ali pravu ljubav... Sedim na svojoj ružičastoj fotelji i razmišljam, sa suzom u očima prisećam se svega - kako je lepo bilo dok smo bili zajedno, kako smo se smejali, bili pomalo ili možda previše ljubomorni? Kako smo se nekad voleli.. Ovaj život nije fer! Pomišljam idalje sećajući se svega, sada suze kreću jače i jače da mi liju niz vrele obraze. A zatim, odjednom mi je sinula genijalna ideja. Ustajem laganim pokretom iz fotelje usput prisećajući se gde sam ostavila čisto bele papire koje sam danas kupila u knjižari. Uočim ih u isto vreme kad mi zazvoni telefon. Nepoznat broj vidim na ekranu i sa nesigurnošću se javljam: „Halo, ko je to?" pitam drhtavim glasom. Oduvek sam imala fobiju od toga kada me neko zove sa nepoznatog broja. Jednom kada sam bila mala, neko me je pozvao sa nepoznatog broja, a ja sva ushićena podižem slušalicu i čujem nečiji glas sa druge strane kako mi govori „Zdravo, odmah izađite napolje i ponesite sve one pare koje ste dužni, inače ću vas ubiti" - stariji gospodin je bio, posle tih reči briznula sam u plač i uvek sam ptekidala na nepoznate brojeve. A sada da se vratim na trenutnu situaciju.. posle mog pitanja usledio je odgovot koji nisam očekivala „Ćao, ja sam. Izvini ako te prekidam u nečemu važnom, ali želim da ti kažem da sam došla iz Amerike i da li možemo da se vidimo sutra oko 19h u Red feel - u?" čujem nežan i harizmatičan glas pokušavajući da se setim kome pripada ovako lep glas. „Helena, to si ti?" osmeh mi se stvori od uha do uha. „Da, Elie, ja sam. Zar nemaš moj broj?" malo ljutito izgovara.
Hahha, jao pa nemam, promenila sam telefon, pa još nisam ubacila sve brojeve. I, da, pristajem da se nađemo u Red feel - u. U 19h beše?" sreća mi obuzima čitavo telo što ću ponovo videti moju drugaricu iz osnovne, Helenu.
„Da, da, u 19h. Vidimo se onda, jedva čekam. Toliko si mi nedostajala!" osetim kako je i ona veoma srećna što ćemo se videti. „Nisi ni svesna koliko toga imam da ti ispričam, ajde ćao i vidimo se!" ushićeno govorim.Prekidam vezu i pokušavam da se prisetim šta sam želela pre poziva da uradim sa onim papirima što sam kupila. Uzimam papire i olovku i počinjem da crtam. Obožavam da crtam, to me toliko smiruje. Crtala sam tako nekih dva ipo sata. Uopšte ne primetivši da je toliko prošlo. Kada sam napokon završila, uzela sam daljinski i uključila TV, da vidim šta ima novo u svetu. Posle pola sata, zaspala sam gledajući - ili slušajući vesti? No, pošto sam zaspala u dnevnoj sobi, u fotelji, ujutru sam bila toliko slomljena, sve me je bolelo, bila sam blago rečeno ukočena. U 7 sati mi je zvonio alarm, pa sam tek tad ukapirala da sam cele noći prespavala u fotelji koja nimalo nije udobna za spavanje.Ha! Prava sam mačkica! - pomislih i nasmejem se sebi u ogledalu.
Pogledam na sat i shvatam da treba da krenem za šest minuta. Krećem. Zaključavam vrata i pozivam taksi.„Blue taksi ovde izvolite?" čujem takstistu kako mi govori.„Treba mi jedan taksi u Melienstreet broj 18 do Red feel -a."„Stižem za tri minuta."Hm, stiže za tri minuta, super. Taman da proverim da li sam zatvorila krovni prozor, čini mi se kao da će kiša. Čujem taksistu kako trubi i požurim napolje. Izlazim napolje i imam šta da vidim, Luka vozi taksi ? Od kad to? Zar baš moram da se vozim sa njim? Ali moram pošto vidim da ako ne krenemo odmah, zakasniću. Ulazim u taksi i kažem mu da je hitno i da mora da požuri. „O Elie, prelepa si. Gde ćeš?" „Hah, hvala. Do Red feel - a." „Znam, ideš na neku poslovnu večeru pa si se tako skockala?" zavodnički i malo ljubomorno me upita.„Hm, a podseti me što bi to trebalo tebe da zanima?"
„Pa haha, znaš šta? I ne zanima me, nego pitam čisto da ne ćutimo svo vreme."Na ovo mu ništa ne odgovroim, samo se nasmejem i okrenem glavu ka prozoru gledajući okolinu. Gužva je u gradu i to veoma velika, kao da niko ne mari što je sreda. Da li je ovaj grad uvek ovako pun ili je danas neki poseban dan?
Nako dvadeset i pet minuta vožnje stigosmo u restoran, izašla sam iz taksija i pogledom tražim Helenu. Nema je nigde. Hmm. Sačekaću je još koji minut, ako ne bude došla, pozvaću je.
Ulazim unutra nako petnaest minuta čekanja i vidim da je ni tu nema. Hm dobro, pozvaču je. Tiit,tiit,tiiit - uporno zvoni ali se niko ne javlja. Pozivam je još jednom, i nako treće zvonjave neko mi se konačno javi, ali shvatam da to nije Helenin glas. „Helena?" upitam nesigurno.„Elie? Helena nije ovde. Kraj telefona je njen verenik Džon."„Verenik? Hm, a da li mogu da dobijem Helenu? Vidim znate moje ime, pa verovatno znate da sam trebala danas da se nađem sa Helenom u Red feel - u?"„Da, da, znam. Ali Helena nije ovde."„Kako nije? Pa gde je?"„Ona ... ona" teško govori, osećam da mu naviru suze. „Šta je bilo sa Helenom?" pitam i osetim da su mi krenule suze.„Umrla je." On već uveliko plače.„Umrla? Kako ? Kad?" zaprepašćeno pitam.
Elie, ne mogu da pričam sa tobom sada. Možeš doći kod mene kući. Ulica Boulestreet 13."
„Dobro, stižem tamo za pola sata."Nakon pola sata. Stigla sam u stan Džona i pokojne Helene Met.Prelep stan. Oduševljena sam. „Zdravo Elie. Ja sam Džon." Pruža mi ruku. „Drago mi je." Pružam i ja njemu ruku. „Pa Elie, pretpostavljam da želiš da znaš šta se desilo Heleni."„Da, želim. Počni."„Helena je krenula autom do restorana." Kreću mu suze, ali nastavlja „Imala je saobraćajnu nesreću i na mestu je ostala mrtva. Udario je neki klinac koji je tek položio za auto i eto već je napravio prekršaj." Sada je već skroz uplakan. I meni naviru suze, sve više i više.Sednem pored Džona i zagrlim ga. Mislim sigurno mu treba zagrljaj sada, ipak mi je Helena bila veoma dobra drugarica, a Džon je njen verenik pa shvatam koliko mu nedostaje. 22:35 pokazuje digitalni sat na mom noćnom stočiću