Vukodlaci u školi

ČETVRTO POGLAVLJE

Jutro...
Budim se u svom krevetu. Na podu su hrpe maramica. Posteljina je sva mokra,hladna.
Gegam se do kuhinje. Pet minuta nagovaram mamu da ne idem u školu. Kada je dopustila otišla sam u krevet.

Dva tjedna kasnije...

Mama mi ulazi u sobu.

,,Dušo,ajde se digni iz tog kreveta. U njemu si cijela dva tjedna. Ustaješ jedino do kupaonice. Čak ni ne jedeš."
,,Neću jesti!"
,,Ema,nisi ti kriva za to što se dogodilo."
,,Mama molim te samo odi!"
,,Želim da shvatiš da nisi ti kriva."
,,Mama!"
,,Nemožeš ovo kontrolirati Ema!"
,,Dobro,ovo ne mogu kontrolirati! A sada odi. "
,,Ema,diži se iz tog kreveta!!!"
,,Neću!!"
,,Ne ostavljaš mi drugog izbora."
,,Uuu,što ćeš mi napraviti?!"
,,Obuci ovo."
,,Neću!"
,,Zašto?"
,,Kao prvo to grozno izgleda skupa,a kao drugo ne želim."
,,Pomiri se s time da svijet nije jednostavan. Nitko ti ga neće poslužiti na pladnju."
,,Dobro,obući ću nešto drugo."
,,Čekam te dolje. Imaš dvadeset minuta."
,,Okej."

(...)

,,Prošlo je dvadeset minuta što trebaš?"
,,Uđi u auto."
,,Kamo idemo?"
,,Saznat ćeš kasnije."

Nakon nekoliko minuta našli smo se ispred stare ciglene zgrade. Bila je vrlo otmjena. Odbijala sam izaći iz auta,ali me je mama svjedno izvukla. Došli smo u neku malu čekaonicu. Bile smo jedine u njoj.

,,Mama hoćeš li mi sada reci zašto smo tu i zapravo gdje smo?"
,,Dušo znala sam da ćeš se protiviti ovome pa ti nisam ništa rekla. Ovo je čekaonica za seansu sa psihijatrom."-na to se ustanem i ljutito hodam po čekaonici te rečem
,,Znači misliš da sam luda da moram ići kod psihijatra? Ili me se samo želiš riješiti?"
,,Ne mislim da si luda samo želim da imaš normalno djetinjstvo!"
,,Mama već jednom shvati! Ja nikad neću imati normalno djetinjstvo. Ni normalan život,ni bilo što drugo."
,,Znam to želimo i spriječiti ovdje. Dušo molim te samo to uradi."
,,Mamaa!"
,,Okej do sada sam bila milosrdna. Htjela sam da to lijepo prihvatiš,ali pošto nisi htjela....
A sada uđi unutra i lijepo se ponašaj. I vidi kako izgledaš! Dala sam ti 20 minuta da se spremiš,a nisi se mogla ni počešljati."

Ušli smo unutra. Bila je to prostrana,ozbiljna soba. Obojena u bijelo i crno. Uz rub je bio veliki crveni kauč. Psihijatar je sjedio na isto crvenom naslonjaču.

,,Raskomoti se."-rekao mi je jako zgodan+mlad psihijatar. Nisam mu odgovorila nego se samo sjela-Tvoja majka ti je vjerovatno rekla zašto si tu."
,,Da,misli da sam prolupala."
,,Nitko to ne misli. Čak ni ja to ne mislim,a tek sam te upoznao."
,,Jeli istina da sve što kažem ostaje u ovoj sobi sačuvano? Ili je to samo tako rečeno da se pacijenti otvore?"
,,Zapravo oboje. Po doktorskom pravu moram zadržati sve što se dogodilo ovdje. A i to potiće pacijente da iskreno govore "
,,Pa kad je već tako ja ću vam iskreno reći Nije me briga što vi i moja majka mislite! Da li razumjete?! I bolje."
,,Ajde Ema iskali svoj bljes."
,,Nećete me zeznuti kao svoje druge pacijente. Nisam ja neka luzerica koja se drogira da dobije pozornost svojih roditelja!"
,,Tako Ema. Samo nastavi."
,,Zašutitee!!"
,,Dobro,sjedni se Ema."
,,Kako se osjećaš?"
,,Zapravo bolje."
,,Vidiš. A sada reci mi uzrok tvoje tjeskobe."
,,Ooo,nije to samo moja tjeskoba nego cijeli moj život od početka sedmog razreda."
,,Trebat ćemo puno toga proći."
,,Još mislite"

P_stories