Magic

8. Deo

Odjednom čujem otvaranje i zatvaranje vrata. I zatim neke zvukove u kuhinji. Ne pomeram se, ali pažljivo osluškujem. Odjednom, ko grom iz vedra neba, vrata se otvore i suočavam se sa nasmejanim Jamesom. Poskočila sam.
,, Uplašio si me!", vičem i tek sad primećujem da u ruci nosi tanjir. A u njemu pizzu. Primetio je šta gledam i vragolasto mi se nasmešio. O ne. Tražiće nešto za uzvrat. Znam ga.
,, Pa ovako... Imam jedan predlog za tebe."
Ko zna šta će sad da izgovori. Zadrhtala sam.
,, Premestiš se u moju sobu, zadržiš telefon i dobiješ pizzu."
Teško sam izdahnula.
,, A ako to ne uradim?"
Malo je razmišljao.
,, Zaključavaću te u sobi, bićeš u kazni za telefon i ništa od pizze.
Prekipelo mi je.
,, U kazni?! Jebote jesi mi mama?!"
Nežno se nasmešio.
,, Trenutno sam ti jedino što imaš."
Ne znam zašto, ali zacrvenela sam se i nasmejala.
,, Eto vidiš, sad si se nasmejala. Hoćemo li krenuti?"
Namrštila sam se i lagano ga odgurnula, ali sam ipak krenula.
,, Tako je, dobra devojčica."
Išli smo dugim hodnikom i taman kad sam pomislila da mu nema kraja, stali smo ispred teških drvenih vrata. Otvorio ih je i odmah me začudila onolika svetlost. Oduvek sam mislila da je on neki taman dečko, znate taj tip.
,, Nisi očekivala ovo svetlo, a?", rekao je kao da mi je pročitao misli.
,, Pa...nisam baš."
Osmotrila sam sobu. Plava boja zidova, baš ona nijansa koju ja volim. Na sredini sobe, bračni krevet, baš kakav sam oduvek zamišljala da imam. Na zidovima, za divno čudo, nije bilo slika. Kada sam se više približila krevetu, primetila sam da je iznad centra, direktno na zidu, nacrtana noć punog meseca. Sve je bilo nekako misteriozno, baš kao i on. Znala sam da se u tom crtežu kriju sve njegove misli. Jamesov glas me trgao iz razmišljanja.
,, Nešto si se zamislila, a mala?"
,, Lepo uređena soba.", promrmljala sam.
Opet onaj njegov čuveni osmeh.
,, Pa da, posebno za tebe, da ti bude prijatno dok radimo znaš..."
Kako može da bude tako opušten sa mnom u vezi toga? Svi znamo da nisam htela da spavam s njim tad, zašto bi sad bilo drugačije?
,, Osim ako te ne odbijem.", isplazila sam mu se.
,, Znam kako delujem na tebe, mala. Tada si me jedva odbila, nisam siguran da ćeš imati snage da to uradiš opet."
Ugh bože kako me poznaje, od njega nikada nisam mogla ništa da sakrijem, zašto sam mislila da će posle četiri godine išta biti drugačije? Uvek sam ga volela i da, mislim da ga i dalje volim. Ostala sam ista, jedino se on promenio i to samo u pogledu da je zreliji, ne plaši se svojih reči i zna da je u pravu.

Izvinjavam se za onaj prošli nastavak, nije ga bilo jer mi je telefon bio pokvaren, i dalje je, ali je wattpad proradio. Ne mogu da verujem da neko ozbiljno prati ovu priču, mislila sam da će biti fazon jedan pregled po poglavlju. Hvala svima koji je prate i unapred vas obaveštavam da idem na put i možda izbacim još nastavaka pre puta, ali da znate da jedno 20 dana neće biti nastavaka zbog toga. Ne očekujte da vam se više ovako obraćam, pošto znam koliko mene kod drugih priča smaraju ovi delovi gde pisac kaže nešto na kraju svakog poglavlja.