Dancing in the Dark-P.R.Prendergast

Part 2

Pahuljice za doručak.Mogla bih,naravno,da im kažem,bar tako mislim.Tata bi zavukao glavu u novine,ali bi me mama sigurno saslušala.Uvek smo bile mama i ja.To je razumljivo u porodici sa dvojicom zaluđenika za ragbi koji su ili na utakmici,ili na treningu,ili pak zure u televizor i raspravljaju o brzini dodavanja i sličnim glupostima.

Ej mama?, mogla bih da kažem.

Da,mila?

I šta onda? Džejms se sinoć vratio.Dolazi svake večeri,mogla bih da im kažem.

Baš sad je u mojoj sobi.Ako hoćete,možete da trknete gore da se pozdravite sa njim.

I strpali bi me u ludnicu.

Za vreme doručka kod nas je uvek bilo veoma živo:Džejms,kao i obično,ne prestaje da brblja dok žvaće tost i sprema opremu za ragbi.Tata pokušava da pročita novine od prethodnog dana.Mama i ja uvek imamo o čemu da razgovaramo.O školi,na primer,o tipovima s kojima radi,o TV seriji Urgentni centar ili Uvod u anatomiju ili pak ponekom filmu koji smo zajedno gledale.

I dalje razgovaramo,naravno.Ali sada je sve drugačije.Glas joj je drugačiji;u njemu nema života.Uskoro više neću moći da se setim kako je zvučala.Bojim se da je to nešto najgore od svega.Ponekad se pitam da li će ikada više moći bilo čemu potpuno da se preda.

Odlazim u školu.Uostalom,ništa bez obrazovanja.Tri i po hiljade dolara godišnje da biste svoje dete poslali u dobru privatnu školu kao što je ova.Možda je u mom slučaju to dobro uloženi novac,ali mislim da Džejmsu nikada ništa nije ušlo u onu glupu glavu.Zato je tu uvek bio ragbi,zar ne?

Jedino dobro što se tiče ove škole jeste to što mogu da idem peške.I usput da pokupim svoju drugaricu Ronu.Ranije nas je bilo više nego sada.Bile su Luiza,Amanda,Lizi,Rona,ja,Džesika i Kejtli,kao i nekolicina drugih koje su dolazile i odlazile.Ali to je bila glavna ekipa.Postoje razne podele na grupe u okviru jedne generacije.Postoje štreberi i sportisti,gotičari i rokeri,emosi i skejtborderi.Važno je da imaš svoju grupu.Nađeš li se izvan grupe,ljudi se odmah pitaju zašto je tako.A čim počnu da se pitaju zašto,ne žele te u svojoj grupi.

Da,kao što rekoh,bile smo prava ekipa,a sada smo ostale samo Rona i ja.

,,Geografija‚"to je prvo što mi kaže.

Vadim svesku iz torbe.

‚‚Od reči do reči?",pita me.

‚‚Od reči do reči.Nema šanse da sve pročita.Jesi li probala da uradiš matiš?"

‚‚Zašto bih probala kad ne znam da uradim?"

Mora se priznati da je to logično.

‚‚To će verovatno pažljivije pregledati.Pokazaću ti na kojim mestima da napraviš greške."

I nastavljamo dalje.Rona je pričalica i taman počinje da mi objašnjava to kako roditelji od nje očekuju da malo sredi sobu,a ni reči o plaćanju,ako mogu da verujem,kad čujemo kako neko viče: ‚‚Ćao,devojke!"

A to ćao,devojke ,više je zvučalo kao:Ćao,devojke,ja sam nov i zar nisam kul ?  Samo što odmah vidiš da je kreten.Naš vršnjak,ali visok za svoje godine,s gelom u kosi i školskom kravatom vezanom u čvor negde na sredini grudi,kako je svi nosimo.Sako mu je zgužvan kao da je deset minuta skakao po njemu kad je izašao iz majčinog vidokruga.

‚‚Ja sam Alan",kaže i značajno nas pogleda. ‚‚Ali možete da me zovete Al. Vi ste treći razred?"

‚‚Ne brini o tome koji smo mi razred",kaže Rona. ‚‚Koji si ti razred?"