Drugačija

5. Ljubomoran?

Prošlo je sat - dva sata od kako smo stigli u bolnicu, a ništa se nije promenilo. Marko polako gubi nadu, a i ja sa njim.
Doktor je izašao iz sobe. Marko i ja smo radoznalo ustali i gledali u doktora.
D:"Gospođića će biti dobro, ali mora da ostane ovde dve nedelje"
M:"Više nije u opasnosti?"
D:"Nije"
M:"Uf.. Dobro je"
D:"Idite kući, odspavajte pa sutra donesite neke stvari za gospođicu"
M:"Uredu"
Doktor je otišao, a Marko je seo na stolicu.
M:"Ne znam šta bih radio da joj se nešto desilo"
J:"Vidiš da je dobro. Rekla sam ti da je jaka i da će da izdrži. Ajde idemo kući pa ćemo sutra da svratimo posle škole, može?"
M:"Može"
Ustao je i krenuli smo kući. Već je bilo baš kasno tj rano. Sunce je počelo da izlazi. Stigli smo do moje kuće.
M:"Laku noć"
J:"Ha-ha, jako smešno. Ja, ako izdržim da ne zaspim na nekom času, svaka mi čast"
Smejao se.
M:"Nećeš da odeš da spavaš?"
J:"Ne, četiri sata je, ako sad legnem neću da se probudim do 12"
Smejali smo se.
J:"Hoćeš da uđeš?"
M:"Može"
Ušli smo unutra.
J:"Gladan?"
M:"Jako"
On je seo u dnevnu, a ja sam otišla u kuhinju da nam napravim sendviče.
J:"Evo"
Vratila sam se u dnevnu sa sendvičima. Jeli smo sendviče i gledali neku seriju na TV-u.
J:"Kako si?"
M:"Dobro, ti?"
J:"Malo me glava boli, ali sam okej"
M:"Baš si preterala sa pićima sinoć"
Smejao se.
M:"Iznenadio sam se kako si se brzo otreznila"
I dalje se smejao.
J:"Nije smešno"
M:"Meni jeste"
J:"Nisam ja kriva. Kako sam mogla da odbijem piće od takvih momaka?"
Uozbiljio se i streljao me pogledom.
M:"Kakvih momaka?"
J:"Lepih?"
M:"Lepih kažeš? Pa onda idi jedi sendviče sa lepim momcima"
Ustao je i, brzim hodom, uputio se ka izlaznim vratima. Ja sam ustala i krenula za njim.
J:"Šta sam loše rekla?"
M:"Ništa. Sve si savršeno rekla"
Okrenuo se prema meni i gledao me u oči. Imao je neki čudan pogled. Kao da je bio tužan i da me se gadio. Okrenuo se, izašao i zalupio vratima za sobom. Stvarno ne znam šta sam pogrešno rekla. Samo sam se šalila. Koji se đavo dešava u zadnje vreme? Svi su nešto ljuti na mene. I Marko i Nikola. Ništa mi nije jasno.
Otišla sam u sobu i spakovala ranac. Uzela sam drečavo zelene pantalone i drečavo rozu majcu. Obula sam bele Nike patike i krenula u školu.
Zamišljeno sam išla ka školi. Vukla sam se kao crv razmišljajući o tome šta to u zadnje vreme radim pogrešno pa se svi ljute.
X:"Katrin, stanii"
Prvo mi se učinilo da me neko doziva, ali posle drugog puta bila sam sigurna da me neko doziva. Okrenula sam se i videla Nikolu sa druge strane ulice, malo dalje od mene. Sačekala sam ga.
J:"Otkud ti?"
N:"Idem u školu. Otkud ti?"
Smejali smo se.
J:"I ja isto"
N:"Nešto si ljuta pa se u zadnje vreme ne javljaš ili..?"
J:"Nisam ja ta koja nije htela da se pozdravi nakon zadnjeg susreta"
Upitno me je gledao.
J:"Ne pravi se lud"
N:"Ma bio sam nešto nervozan"
J:"Ne verujem ti, ali nema veze"
Prišla sam mu i zagrlila ga. Prebacio je ruku preko mog ramena i tako smo išli. Imali smo još vremena do početka časa tako da nismo žurili. Nisam ni razmišljala o tome da zapravo izgledamo kao momak i devojka. Posle mi je to palo na pamet, ali nije me bilo briga. Smatram ga bratom, tako da je to okej.
Časovi su bili jako dosadni. Jedino je na fizičkom bilo malo manje dosadno.
Marko me je maksimalno izbegavao.
Konačno, zadnji čas u nedelji ili ti matematika. Ne podnosim matematiku. Zašto moram da znam koji je koren iz broja 1378,85? To će da mi bude potrebno? Kako da ne.
Sedimo na času, svi već smoreni. Razredni kao nešto piše na tabli, nema ni on blage veze sa tim, a kamoli mi. Uzela sam da bojim kockice u svesci, ali me je Nikola prekinuo.
N:"Hoćeš da idemo večeras na klizanje?"
J:"Ne znam baš. Znaš da nisam obožavatelj"
N:"Okej"
Izgledao je nekako tužno.
J:"Šta ti je?"
N:"Ništa"
J:"Lažeš me. Znaš da te dosta dugo poznajem. Pričaj"
N:"Pa.. Ma nebitno"
J:"Meni je bitno. Večeras idemo na klizanje pa da mi sve ispričaš, dogovoreno?"
N:"Dogovoreno"
I posle napornih 45 minuta, konačno se oglasio najbolji prijatelj svakog đaka, zvono. Svi su, sa osmehom na licu, žurili da što pre izađu iz ovog groznog zatvora.
Nikola i ja smo nešto pričali u vezi domaćeg.
J:"A da mi kažeš sad o čemu se radi?"
Nasmejao se.
N:"Ne"
J:"A zaštoo? Znaš koliko sam radoznala. Nema šanse da se strpim do večeras, reci mi"
N:"Ajde da odemo na toplu čokoladu, pa ti ispričam?"
J:"Ajde"
I tako smo otišli na toplu čokoladu jer ja moram da saznam odmah sve, ne mogu da čekam. Radoznalost me ubije dok čekam. Ne podnosim da moram nešto ili nekog' da čekam.
Otišli smo u neki kafić.
J:"Pričaj"
Gledao je u mene i smejao se.
J:"Ajde, nemam ceo dan"
Nasmešila sam se.
N:"Pa... Sviđa mi se jedna devojka"
J:"Supeer. Da li je poznajem? Kako se zove? Jel lepa? Jel dobra? Jel ste zajedno? I ako niste, zašto niste?"
N:"Uspori, uspori"
Smejali smo se. Falilo mi je ovo, neko duže vreme se nisam ovako zezala sa njim.
J:"Odgovorićeš na svako pitanje koje ti postavim, jasno?"
N:"Kristalno"
Smejali smo se.
J:"Kako se zove?"
N:"E to ne mogu da ti kažem"
J:"Da li je znam?"
N:"Pa, da, nekako bi moglo da se kaže da je poznaješ"
J:"Jel lepa?"
N:"Naravno"
J:"Od kad si zaljubljen u nju? Sve mi pričaj"
N:"Pa.. Već neko duže vreme mi se sviđa, ali u zadnje vreme sam baš preopterećen razmišljanjem o njoj. Znamo se već duže vreme, ali mislim da ona mene smatra samo dobrim drugom, ništa više. Plašim se da joj kažem da je ne bi izgubio"
J:"Nećeš znati da li je obostrano dok joj ne kažeš"
N:"A šta, ako ne oseća isto?"
J:"Pa onda barem znaš na čemu si"
N:"Ne znam"
J:"A zašto si tako siguran da se ti njoj ne sviđaš?"
N:"Pa mislim da joj se sviđa neko drugi. Nego, ajde da menjamo temu"
J:"A nee"
N:"Daa. Ko se tebi sviđa?"
J:"Niko"
Sarkastično se smejao.
N:"Pazi da ti ne poverujem"
J:"Iskreno ti kažem"
N:"Znam kad lažeš. Ajde, ja sam tebi rekao"
J:"Pa ne znam, nije da sam zaljubljena"
N:"Nego?"
J:"Samo mi je simpatičan"
Smejao se.
J:"Nije smešno!"
N:"Ne možeš mene da lažeš, vidi ti se u očima da ti se sviđa. Ko je taj srećnik?"
J:"Srećnik?"
N:"Pa vidi se da si se baš zacopala u njega"
Smejao se.
J:"Neći više da pričam sa tobom"
Ustala sam i izašla iz kafića. Brzim korakom sam išla kući. Neko me je uhvatio za ruku i naglo me okrenuo. Naravno, Nikola.
N:"Zaboravila si ranac"
Ruke su mi bile na njegovim grudima. On je jednu ruku držao na mom struku tj oko mog struka, a u drugoj je držao ranac. Bili smo veoma blizu jedno drugom. Srce je počelo jako brzo da mi kuca. Nisam znala šta mi se dešava. Zbunjeno sam ga gledala. Nisam mogla da procenim o čemu razmišlja. Imao je polu osmeh na licu i svetlucav pogled. Ne znam kako to da opišem. Nisam bila sigurna da li će da me poljubi ili ne. Ne znam ni da li sam to želela. Od jednom kroz misli su mi proleteli svi naši zajednički trenutci. Svaki dodir, poljubac i zagrljaj.
Od jednom izraz lica mu se promenio u skroz ozbiljan. Sklonio je ruku sa mog struka. Ja nisam mogla da se pomerim. Ništa mi nije bilo jasno. I dalje su mi ruke bile na njegovim grudima.
N:"Nećeš da se odmakneš?"
Nasmejao se.
Trgla sam se. Sklonila sam ruke sa njegovih grudi i spustila pogled.
N:"O Bože, čovek ne sme ni da se našali sa tobom, izvoli"
Pružio mi je ranac.
Uzela sam ranac i i dalje stajala skamenjena ispred njega.
N:"Hajde"
Prošao je pored mene i krenuli smo kući.
Ceo put smo proveli u tišini.
Stigli smo ispred moje kuće.
N:"Vidimo se sutra"
J:"Ćao"
Ušla sam u kuću i bacila se u fotelju. Razmišljala sam o svemu što se danas izdešavalo. Zašto se Marko, kog đavola, naljutio na mene? I zašto je Nikola uradio ono? Milijardu pitanja mi je bilo u glavi, a ni jedan odgovor. Odlučila sam da odem do Marka. Obukla sam svoju omiljenu jaknu i izašla iz kuće. Otišla sam do Markove kuće i stala ispred vrata. Duboko sam udahnula i izdahnula. Pozvonila sam. Vrata mi je otvorio momak savršenih očiju. Momak koji ima pogled od kog zastaje dah. Mogla bih da umrem svaki put kad me pogleda.
M:"Ćao"
Smoreno je rekao.
J:"Ćao"
M:"Otkud ti?"
J:"Ovaj... Htela sam da razgovaram sa tobom"
M:"Uđi"
Ponaša se tako hladno, kao da ga nije briga ni za šta.
Seli smo u dnevnu.
M:"Reci"
I dalje je hladan. Uff, baš zna da me ubije u pojam.
J:"Hoću objašnjenje"
M:"Za šta?"
J:"Znaš ti vrlo dobro za šta"
M:"Nemam pojma o čemu pričaš"
J:"Čime sam zaslužila ovakvo ponašanje? Šta sam loše uradila ili rekla?"
M:"Ništa ti nisi loše uradila, ja sam taj koji zezne sve"
Sarkastično se nasmejao i vratio pogled na zid.
J:"Zašto si tako hladan prema meni?"
M:"Hladan? Meni je baš toplo, da nisi možda bolesna?"
Nije me ni pogledao.
J:"Gledaj u mene"
Pogledao me je, sasvim hladnim pogledom.
J:"Hoću da znam šta sam uradila"
M:"Nisi ništa uradila"
J:"Zašto se onda tako ponašaš prema meni?"
M:"Može mi se. I ti si bila hladna prema meni ranije"
J:"Da, jer te nisam poznavala"
M:"A sad me kao poznaješ?"
J:"Dobro, teraj inat, ja idem da budem u prisustvu osoba koje volim i koje vole mene"
Nekako sam znala da će ovo da ga povredi. Ne znam zašto ga je to povredili, niti kako sam znala da će ga povrediti, ali uspelo mi je. Oči su mu se zacaklile, kao da će da zaplače. I videla se velika količina tuge i još nečega u njegovim očima. Ljubomore?
Ustala sam i krenula ka izlaznim vratima. Došao je do mene i uhvatio me za podlakticu.
J:"Šta hoćeš sad?"
Istrgla sam ruku iz njegove.
M:"Kod koga ideš?"
J:"A šta bi sad? Više nisi hladan? Zašto te je briga?"
M:"Odgovori, prvi sam pitao"
J:"Ne tiče te se kod koga idem, ali, ako moraš baš da znaš, idem kod Davida"
Bio je iznenađen.
M:"To je dečko od sinoć?"
J:"Da, što? Da nisi možda ljubomoran?"
Sreća pa nisam i danas pila kao sinoć, inače bi ga do sad već natakla na kolac koliko sam nervozna i ljuta.
Uhvatio me je za podlakticu i privukao me sebi. Ruke su mi se našle na njegovim grudima, a njegove oko mog struka. Čekaj malo, pa zašto mi je ovo poznato. Zato što se već desilo, pre samo nekoliko sati. Šta je ovim momcima danas? Proradili im hormoni? Stvarno mi ništa nije jasno.
Stajala sam nepomično. I da sam htela da se pomerim ne bih mogla jer me je čvrsto držao. A i da budem iskrena, nisam baš želela da se pomerim. Prijala mi je njegova blizina.
Gledao me je pravo u oči.
J:"I šta sad? Ovo je, predpostavljam, odgovor na moje pitanje"
M:"Koje pitanje?"
J:"Da li si ljubomorna"
M:"Ne, nikad bio, niti ću biti"
J:"Pa čemu onda ovo?"
Nije ništa rekao, samo je krenuo da približava svoje usne mojim. Polako, ali sigurno mi se približavao, svo vreme gledajući me u oči. Ja se nisam pomerala. Nisam sigurna šta sam osećala. Ceo zološki vrt sam osećala u stomaku. I neku jezu koja je non stop prolazila kroz moje telo, ali sam nekako jedva čekala da spoji naše usne. I da osetim njegove usne na svojim. Znala sam da bi to bila greška jer se on verovatno samo igra sa mnom, ali sam želela to. Nisam razmišljala o posledicama ili o tome šta će kasnije da se desi. Samo sam želela da me poljubi, makar posle više nikada ne pričao sa mnom.