¡S ¡T Love¿?

Pocetak.

*Author note*

Hej, dakle ovo mi je prva knjiga koju ikada pisem. Tako da ne zamerite, pisacu poglavlja na svaka dva dana, ali cu da se potrudim da pisem sto vise mogu. Pisem za svoju dusu samo da bude to jasno. I ako iko ikada procita ovo sto ja napisem, hvala u napred sto ste toliko ljubazni da procitate ovo sto sam napisala.

-Nika

-

-

-

*Noa

-Noa, sidji dorucak je. Vec je pola dva, sta radis dete gore vise?- vikala je moja mama sa pocetka stepenica.

-Odmah.-rekla sam i brzo navukla papuce na noge kako bih sisla na "dorucak"to jest rucak posto ja vec bilo pola dva.

-Sta si radila gore do sad?-nastavila je mama okrecuci mi ledja i vracajuci svoju paznju na omlet koji je spremala. Super da l ima nesto lepse od omleta sa ljuskama. Iskreno nikada nisam volela maminu kuhinju sto je cudno zar ne? Ali sta da se radi, moja mama nije bila kao ostale, uvek je spremala omlet sa ljuskama, nikada nije solila hranu jer bogati to nije zdravo za bubrege.

-Samo razmisljala.-rekla sam i gledala u tanjir na kome se nalazio omlet vec na povrsini su se videle ljuske jajeta, nisam htela da kazem mami nista kako ne bih uvredila njena osecanja.

-O cemu?-nastavila je ona.

-Samo, o nekim stvarima.-rekla sam i stavila u usta prvi zalogaj omleta dok se culo krcanje ljuski pri svakom mom zvakanju.

Mama je na to samo klimnula glavom i otisla u svoju sobu kako bi sigurno popila neku casu vina a da ja to ne vidim.

Moj tata nas je napustio kada sam imala 4 godine, iako sad imam 17 i proslo je 13 godina mama idalje to ne moze da preboli. Cesto se opija sama u sobi zakljucana kako je ja ne bih videla. Retko kad je imala vremena za mene, pre podne bi radila a uvece kad dodje sa posla bi se opijala sama u sobi. Zato sam cesto povodila vremena kod bake. Ali uprkos svemu ja sam volela svoju majku najvise i idalje je volim.

Kada sam zavrsila sa svojim "doruckom" popela sam se u sobu i sela pokraj prozora.

Ah, moj mali grad. Ne mogu da verujem da ga napustam. Napustam svoje drustvo, mesto gde sam provela 17 godina svog zivota. Svaki delic koji sam prosla sa svojim drugaricama dok smo isle u soping ili se spustale do grada subotom uvece. Svaki izgubljeni dan za lencaranje pod velikim drvetom gore na brdu iznad moje kuce. Osnovnu i srednju skolu svaki trenutak koji sam provela u njoj.

Iako sam oduvek sanjala da zivim u inostranstvu nikada nisam ni mislila da ce mi se ta zelja ostvariti. Sada kad pogledam zao mi je sto odlazim.

Zao mi je sto nikada vise necu moci da se derem na decu koja vriste ispod mog prozora dok spavam, sto vise nikada necu otici do prodavnice da kupim cigare gospodji Maur koja je zivela niz ulicu kod skretanja za centar grada. Nikad vise necu imati priliku da vozim biciklu na stajalistu za taksiste kako bi ih nervirala... Mnogo toga napustam, ali ko zna sta ce sledeci dan da donese.

-Hej, Noa pola tri je. Let ti je u 4.-vikala je mama sa stepenica.

Pogledala sam na sat i videla da uveliko kasnim sa spremanjem, najmanje mi treba 45 minuta do aerodroma ako nema guzve. O moj Boze ako zakasnim na let ubicu se.

Ustala sam i brzo navukla svoju cvetnu haljinu preko glave. Obula svoje vansice svetlo plave boje i zavezala kosu u pundju. Uzela torbu i krenula na vrata, okrenula sam se jos jednom da zadnji put pogledam svoju sobu. Bila je izlepljena posterima i naravno neuredna.

-Noa, polazi auto je spreman.-drala se mama sa ulaznih vrata i ja sam potrcala niz stepenice. Izalsa sam iz kuce i zadnji put je pogledala. Stavila sam torbe u gepek i sela u kola.

-Uzbudjena?-pitala je mama ulazeci u kola i paleci motor. Samo sam klimnula glavom i stavila slusalice u usi. Posle otprilike pola sata voznje stigli smo na aerodrom. Kako? Ne znam ni ja sama mama je vozila 300 na sat a guzve uopste nije bilo. Izgelda da sam imala srece.

-Hej Noa! - zenski glas me je pozvao kada sam usla na aerodrom. Okrenula sam se i videla sve moje drugare.

-Hej drustvo, otkud vi ovde?-pitala sam zbunjeno ali sam ipak bila presrecna sto su dosli.

-Mislili smo da te iznenadimo, zato smo juce onako brzo otisli morali smo da pripremimo sve ove plakate i poklone.-rekla je Visnja pokazujuci na plakate i poklone u njihovim rukama.

-Ljudi hvala..-moju recenicu je prekinuo glas koji je obavestavao da se putnici ukrcaju na let za London.

-Grupni zagrljaj.-rekao je Marc i svi smo se zagrlili. Pozeleli su mi srecan put i dali mi sve one plakate i poklone, ruke su mi bile pune nisam mogla ni da hodam kako treba. Srecom nasla sam kesu pa sam sve lepo spakovala i ponela sa sobom.

-Vasu kartu i pasos molim.-rekla je gospodja koja je sedela iza pulta za cekiranje.

Kada sam prosla pretres jos jednom sam se okrenula i mahala, primetila sam da je mama otisla. Pa da kao i uvek bez pozdrava. Pretpostavljam da je opet otisla da pije. Mahnula sam svima jos jednom a oni su skakali naokolo i mahali mi, terajuci me da se smejem.

Usla sam u avion i sela na svoje mesto, pored mene su bila dva decka koja su nosila kackete. Bili su mi prilicno poznati ne mogu.... O MOJ BOZE to su bili Niall Horan i Louis Tomlinson. Sta oni rade u delu za radnicku klasu?