¡S ¡T Love¿?

Hej!

Hej, evo novog poglavlja nadam se da ce vam se svideti!

-Nika
-
-
-
-
- Dobar dan, mogu li znati da li zalite nesto za popiti?-plavokosa zena se smeskala i gledala u mene. Pretpostavila sam da je stjuardesa s obzirom da je nosila uniformu i drzala kolica sa picem.

- Um, kafu.- rekla sam i pogledala u Niall-a i Louis-a koji su se smeskali. Verovatno su provalili da sam ih prepoznala.

-Evo i vase kafe.- rekla je zena i dala mi casu, u tom trenutku avion se zatresao i moja casa je zavrsila u Niall-ovom krilu.

-Auc vruce, vruce.- Niall je poceo da skace po sedistu.

-Izvini, izvini molim te!- rekla sam i izvadila maramicu kako bih mu pomogla.

-Ma nema veze, nije tvoja krivica.- rekao je Niall i uzeo maramicu kako bi se obrisao. Pogledala sam u Louisa i na moje iznenadjenje on je plakao od smeha.

-Hej, druze, nije smesno , ovo je jako vruce.- rekao je Niall i streljao ga pogledom.

-Izvini...sa..samo...tvoja reakcija...-Louis nije mogao dalje da govori samo se smejao i smejao.

Ostatak leta proslo je pod kontrolom. Nisam vise progovorila ni rec sa Niallom niti Louisom. Za mene je to bila steta, za njih.... Pa i ne znam bas. Mislim ja sam samo jos jedan fan.

-Molimo vas da podignete svoja sedista, i da sedite mirno. Slecemo. Hvala Vam na poverenju. Ja sam Nicko Hunter Vas pilot. Hvala Vam sto ste leteli sa nama.- rekao je pilot i iskljucio razglas.

Cekaj Nicko Hunter. Vilica mi je bila na podu bukvalno. Nicko Hunter. Je li moguce da je to moj otac?

-Izvini te!- viknula sam kako bih dozvala stjuardesu.

-Da izvolite?- pitala je pristojno se smeskajuci.

-Mogu li da vidim pilota, zelim nesto da mu kazem? - pitala sam nadajuci se da je pilot moj otac.

-Zao mi je ali ne sada u toku faze sletanja. Kad budemo sleteli docicu do Vas i odvesti vas kod pilota.- rekla je a ja sam samo klimnula glavom.

Bilo mi je muka i dlanovi su mi se znojili. Nisam znala kako da reagujem ako je stvarno u pitanju moj otac.

Posle 10 minuta napokon smo i sleteli. Stjuardesa mi je prisla i rekla da sada mogu da idem kod pilota i rekla da je pratim. Prosle smo kroz tri kabine i napokon stigli do vrata iza kojih se nalazio pilot. Otvorila je vrata a dva coveka starijeg izgleda su skidali svoje slusalice rukujuci se.

-Gospodine Hunter, ova mlada gospodjica zeli da Vas pita nesto.- rekla je stjuardesa.

Kada se okrenuo ka nama oci su mi bile sirom otvorene a vilica na podu. Nisam mogla da verujem, to je on. Moj otac. Pitate se kako ga se secam, i ne secam ga se ali ga prepoznajem sa slika. Dok sam ja tako razmisljala sama u sebi on me je gledao bledo izgleda da me se ne seca.

-Zdravi Nicko.- rekla sam streljajuci ga pogledom. Vise u meni nije vladala tuga vec bes. Bila sam besna sto nas je ostavio u dugovima do guse i otisao. Sto je zbog njega moja majka pocela da pije i krivila mene za njegov odlazak.

-Dobar dan gospodjice...- nije znao moje prezime pa naravno kad me ni ne prepoznaje.

-Hunter, moje prezime je Hunter. Dobar dan i vama, izgleda da me se ne secate.- rekla sam a njegove oci su sada bile sirom otvorene. Izgleda da me se setio.

-Noa to si ti?- pitao je zbunjeno.

-Ja sam, TATA.- rekla sam i pogledala ga u oci. Videla sam tugu i strah i njegovim ocima. Sazaljenje i neka vrsta podsmevanja, izludjivalo me je to htela sam da skocim na njega i da ga ubijem ali sam se suzdrzavala sto sam vise mogla.

-Noa ja...- poceo je da objasnjava ali ja sam ga prekinula.

-Slusaj TATA, ti si jedno go*** od coveka. Otisao si od nas i ostavio nas u dugovima. Majka me nikad nije pazila i uvek me je krivila zbog tvog odlazka. Ona te jos voli i nije te prebolela, cak se redovno i opija zbog tebe. A ja, ja te prezirem iz dna duse. Sramim se svog prezimena i to sto sam tvoja krv. Samo sam to htela da ti kazem. A sad nastavi da uzivas u svom zivotu.- rekla sam i izasla iz kabine ostavljajuci njega, stjuardesu i onog coveka sa otvorenim vilicama do poda.

Kada sam izasla iz aviona osinuo me je hladan vazduh. Prijalo je posle dugog puta u zagusljivom prostoru. Usla sam na aerodrom i onesvestila se. Svaki put bih se tako iznenadila, iako sam dosta puta bila u Londonu svaki put sam se iznenadjivala velicinom aerodroma. Nas aerodrom nikada nije bio ovoliki. Ovde ljudi mogu da se izgube lako. Otisla sam do trake za kofere i uzela svoj kofer. Kesu sam drzala u ruci i krenula sam ka izlazu iz aerodroma kada se cula vrisku i pisku. Okrenula sam se i videla mali milion devojaka kako se guraju i vriste mahajuci rukama po vaduhu sa plakatima i papirima. Pretpostavila sam sta se desavalo. Na kraju krajeva Niall i Lousi su sedeli pored mene. A da, steta propustila sam priliku za autogram, pomislila sam i razocarala se u sebe. Tako razocarana krenula sam ka vratima kako bih nasla brzo neki taksi i napokon stigla kuci. Ovo nije bio prvi put da dolazim u London. Bila sam ovde nekoliko puta kako bih nasla stan i posao. Tako da sam prilicno bila upucena.

-Hej!- cula sam da me neko zove ali nisam obracala paznju.

-Hejj, dovojko u cvetnoj haljini!- opet sam cula glas i ovog puta se okrenula. Bio je to Niall koji je trcao da bi me stigao. Zacudila sam se, nisam znala zasto ON trci ka meni. A onda sam pogledala u kofer drzao je isti kofer kao moj.

- Jel sve okej? - pitala sam zbunjeno uveliko okruzena njegovim fanovima i ljudima u crnom koji su pretpostavljam njegovo obezbedjenje.

-Hej, pomesali smo torbe.- rekao je Niall zadihano od trcanja.

-Umm...kako znas?- pitala sam zbunjeno.

-Zato sto ja nemam belu gitaru sa urezanim inicijalima Noa Hunter.- rekao je i pristojno se nasmejao.

-Otvarao si mi kofer?- pitala sam uvredjeno.

-Umm...da moram da se presvucem posto si mi prosula kafu.- rekao je u 'duh' glasu.

-Izvini, evo tvog kofera.- rekla sam i predala mu kofer uzimajuci moj.

-Hvala.- rekao je i okrenuo se vracajuci se ostatku benda. Mogla sam da vidim Louisa kako se smeje a Liam i Harry ga gledajuci u cudu pridruzuju. Lou mi je mahnu na sta sam se nasmejala i mahnula pre nego sto me je pregazila masa vristecih devojaka i devojcica.

Nisam mogla da verujem da se ovo ustvari desilo meni. Nekada sam bila jedna od devojaka koja je vristala isto kao i ostale kako bi im privukla paznju a sad sam ustvari pricala sa njima.

Posle nekoliko sekundi vratila iz mog razmisljanja okrenula sam se i izasla sa aerodroma hvatajuci taksi bez problema.

Pa ovo je malo duze poglavlj. Sledece cu ubaciti veceras, jer nemam sta da radim. Ako ste procitali ovo hvala vam opet sto ste potrosili svoje vreme na citanje ove price.

Lajkujte, komentarisite, volela bih da saznam sta mislite o prici. I naravno ako vam se nesto ne svidja i mislite da treba da promenim reci te. Uvek sam raspolozena sa nove savete. Pozdrav iz Londona...

-NIKA