Poslednja odbrana

Borba veća od fudbala

Taj osećaj, osećaj koji vas obuzme kada prođete kroz tunel. Srce lupa, pritisak skače. Navijači pevaju, zvižde i bodre. Svetla vam zaslepe oči, ali ne i hrabrost. Progutate knedlu i krenete ka svojoj početnoj tački. Za mene je to gol. Moj posao je jednostavan, zaštiti. Ne daj protivniku da te savlada. Može se protumačiti kao borba prsa u prsa. Imate mač i štit, protivnik kreće na vas. Morate se odbraniti, koristiti sve znanje koje imate. Pogrešite li protivnikov pokret, on vas savlada. Svaki put kada lopta prođe iza leđa, nešto umre u vama, ali se ne treba predati. Treba se uzdići kao feniks iz pepela. U nekim trenucima nažalost to ne možete, sudbina vas pojede.

Igrali smo prijateljsku utakmicu. Stao sam među stative, za mene moju kancelariju. Sudija je dao znak da igra počne. Naša ekipa se dobro držala, dali smo gol i nismo dozvolili protivnicima da nam priđu. Kada bi neko šutnuo, ja bih se bacio kao mačka. Nisam verovao kakve sam poteze izvodio. Sve je bilo kao pod konac, dok nije došao 74. minut. I dalje se sećam koji minut. Srce mi je ubrzano kucalo, a temperatura tela skočila. Pomislio sam da je nešto privremeno, pa sam zanemario simptome. 79. minut, sad sam se osećao gore. Pojavila se blaga vrtoglavica. 82. minut, ruke su krenule da mi se oduzimaju. 84. minut, već sam se zabrinuo i pozvao saigrača. Dok mi je prilazio, vid mi se zamaglio. Spustio sam se na kolena. Sledeće što sam znao jeste da sam se probudio na travi u ležećem položaju. Lekari, sudija i saigrači su bili oko mene. Nešto su mi govorili, ali ništa nisam čuo. Pokušao sam pomeriti ruku, ali nije mi išlo. Bio sam nepokretan. Stavili su me na nosila. Kolutao sam očima, samo sam njih mogao pomeriti. Stadion je ceo bio u šoku, igrači sleđenih lica. Niko nije znao šta mi se dešava. Ponovo sam zaspao. Sanjao sam čudne snove. Sve je bilo crno i belo. Čovek nepoznatog lica mi je prišao i pružio mi ruku. Ja sam se izmakao unazad, a on me je napao. Trgao sam se u kolima hitne pomoći. Brzo su me vozili u najbolju bolnicu u Kopenhagenu. Sluh mi se polako vraćao. Čuo sam kako pričaju o tome da sam možda dobio infarkt ili šlog, da ne znaju da li ću preživeti. Kola su naglo zakočila, to je bio znak da smo stigli. Izneli su me što su brže mogli i odveli u bolnicu. Trener je krenuo sa mnom. Stajao je pored mene i govorio mi da se ne predajem. Pokušao sam da mu odgovorim, ali nisam imao dovoljno snage. Sledeće čega se sećam jeste scene, scene tokom operacije. Svi jure, viču, nerazumno govore. Imao sam utisak kao da ne znaju šta mi je. Otvorio sam oči u beloj prostoriji. To je bila bolnička soba. Nije nikoga bilo oko mene. Pokušao sam da podignem glavu, vrat mi nije dozvoljavao. Pustio sam glas, toliko slab da ni sebe nisam čuo. Posle nekog vremena začuli su se koraci, neko je ušao u sobu.. Ženski glas je dozivao. Već sam bio toliko umoran, da sam ponovo padao u ono stanje, vraćao se u snove. Sećam se samo kako me je nežna ruka pomilovala po licu, i ženski glas mi rekao da će sve biti u redu.

Nadam se da vam se priča sviđa. Komentarišite i slobodno recite svoje mišljenje. :)