Poslednja odbrana

Prijatelj

Kasper je ušao u sobu i probudio Klaru. Ona se okrenula i protrljala oči.

„ Ajde mala ustaj".

„ Samo još malo".

„ Nema toga. Ustaćeš, ješćeš i idemo u policiju".

Klara je ustala iz kreveta i krenula ka trpezariji. Kasper je izvadio činiju i u nju stavio banane i jogurt.

„ Evo uzmi ovo, zdravo je".

Promešala je kašikom kroz činiju, a zatim probala.

„ Ukusno je".

„ Rekoh ti da jeste".

Kasper je napravio šejk od povrća za doručak i seo preko puta Klare da pije. Prošlo je nekoliko minuta, a Klara je pojela sav doručak.

„ Nisam te pitao, koliko imaš godina?"

„ 11".

„ Velika si".

Kasper je uzeo da pospremi, a Klara je otišla u drugu sobu. Kasper je posle došao i seo pored nje.

„ Daj da vidim ruku".

„ Plašim se da vidim".

„ Ne moraš da gledaš, ja ću".

Dala mu je ruku. On je skinuo zavoj da bi video da je sve dobro zaraslo.

„ Pogledaj, sve je zaraslo".

Klara se nasmejala.

„ Slušaj, simpatična si mi i sve, ali ja tebe moram odvesti u policiju".

„ Ne želim tamo".

„ Moraš. Ja ne znam ko si, ko su ti roditelji, ko su oni ljudi".

„ Ne znam ni ja".

„ Znam da ne znaš, ali moramo nekako naći nekoga, ja se ne mogu brinuti o tebi".

„ Meni se sviđa ovde kod tebe".

„ Može tebi da se sviđa, ali ne možeš ostati".

Klara ga je pogledala oštrim pogledom. Kasper joj je uzvratio pogled. Iznerviran od svega, krenuo je da se šeta unaokolo i da priča uzvišenim tonom.

„ Znaš šta mala, nisam ti ja bejbi siter. Spasao sam te od onih kretena, doveo kući, nahranio, i šta hoćeš više od mene? Nemam ja vremena za ovo!"

Klara ga je samo gledala ozbiljno i nije ništa rekla.

„ Hajde oblači se, idemo u policiju".

Otišla je u sobu gde je spavala i obukla svoje stvari. Kasper je stajao u dnevnoj sobi iznerviran. Udario je rukom o sto.

„ Spremna sam".

Rekla je niskim tonom, jedva čujnim. Kasper je obukao jaknu, a zatim su ušli u kola i odvezli se.

Došli su u policiju.

„ Doveo sam dete, izgubljeno, ne zna ni ko su mu roditelji".

„ Dobro, uzmite broj i čekajte".

„ Da uzmem broj? Šta vi mislite, ovo dete se izgubilo, a vi tako".

„ Gospodine nije me briga, poštujte protokol".

Klara mu je povukla ruku kao znak da se smiri. Uzeli su svoj broj, 15, i seli u čekaonicu.

„ Mogu li da te pitam nešto?"