Poslednja odbrana

Poseta Lesteru

„ Znam da ću vam nedostajati".

Kasper je stajao na vratima od sobe. Mišel, Olga i jedan tehničar Lukas su se pozdravljali sa njim.

„ Naravno da hoćeš, ko će nam pričati takve zanimljive priče".

Rekla mu je Mišel i pomazila ga po obrazu.

„ Želim ti puno sreće".

Olga ga je zagrlila.

„ Ortak, pozdravi Ronalda i Mesija".

„ E baš neću".

Svi su se nasmejali, a Kasper je krenuo svojim putem. Došao je u kuću, veliku i praznu kuću. Bio je malo deprimiran zbog toga, ali je otišao da se istušira i legao da spava. Rano ujutru ima let za englesku.

Ujutru se ponovo istuširao, namirisao, obukao odelo i krenuo na aerodrom. Srce mu je lupalo, a razne misli su se vrtele po njegovoj glavi.

„ Zdravo Kaspere, dobrodošao nazad".

Rekao mu je trener Ranieri i potapšao ga po leđima.

„ Moram vam priznati da ste mi svi nedostajali".

„ Prošao si kroz mnogo toga, sigurno čekaš pregled da vidiš da li si spreman za utakmice".

„ Naravno".

Otišao je u sobu gde su mu uradili sve analize. Kasper je otišao na stadion gde je seo na tribine.

„ Ej čoveče".

„ Zdravo Džejmi".

Džejmi Vardi, njegov saigrač i prijatelj mu je prišao i seo pored.

„ Čuo sam šta se desilo. Nadam se da će sve biti dobro".

„ I ja".

„ Ne znam ko bi te mogao zameniti na golu, ti si mačka".

„ Je l se ti to meni nabacuješ?"

„ Odakle ti ta ideja?"

„ Rekao si mi da sam mačka".

„ Ti to zoveš nabacivanje?"

„ Zezam se".

Tapnuo ga je po ramenu s velikim osmehom na licu. Došli su klupski lekari i odveli ga.

„ Gospodine Šmajhel, nećete moći nastaviti fudbal, najmanje dve godine".

„ Šta?"

„ Moraćete se lečiti ako uopšte želite biti u mogućnosti nastaviti fudbal".

Osetio je kako mu se ceo svet ruši. Sve na čemu je radio od malena, je otišlo niz vodu.

„ Moram ići".

„ Molim vas dođite za koji dan, moramo vam dati lekove".

„ Da, da šta god".

Izleteo je na ulicu. Oči su mu se blago navlažile, ali suza nije mogla izaći. Nije znao šta će ta radi, da li da vrišti, ili se povuče u sebe. Šetao je ulicama Lestera do kasnih sati. Već je bilo 1 noću. Seo je na klupu u nekoj malo povučenoj ulici gde nema mnogo svetla.

Izvadio je mobilni pošto je krenuo da vibrira. Video je pokemona u blizini, pa je krenuo da ga traži.

„ Zašto igram pokemon go u sred noći dok mi se život raspada pred nosom? Još pričam sam sa sobom, stvarno sam genije".

Začuo je neko vrištanje. Nije znao da li treba da ide tamo, ili se okrene na drugu stranu.

„ Beži od mene!"

Čuo je dečiji glas. Sledio se, ali je krenuo polako da korača.

„ Slušaj mala, nisi dovoljno para skupila, zato biraj bez kog prsta ćeš ostati".

„ Ostavi me, ne želim ovo da radim".

Provirio je kroz žbunje koje je stajalo na vrhu kamenog zida. Video je dva čoveka i jednu devojčicu.

„ Dobro, uzećemo ti ovaj prst".

Jedan čovek je uzeo detetu ruku i stisnuo, dok je drugi izvadio nož. Kasperu se povraćalo u tom trenutku. Dete je vrištalo, a oni su sve bili bliži da joj odseku prst.

„ Neka mi neko pomogne!"

„ Nema ko da ti pomogne".

Čovek je malo zasekao detetu ruku. U tom trenutku Kasper je preskočio zid. Neki bes se pojavio u njemu. Pritrčao je i pesnicom tresnuo čoveka koji drži nož.

„ Ko si ti kretenu?"

Nije ništa rekao. Samo mu je prišao i išutirao ga. Ovaj drugi ga je napao, on je izbegao napad, a zatim ga prebacio i opalio o zemlju.

„ Bežite pre nego što vas još više povredim!"

Obojica su ustali i pobegli.

Kasper je stajao i gledao kako odlaze, a zatim se okrenuo ka detetu.

„ Jesi dobro?"

Dete je samo klimnulo glavom.

Sagao se i uzeo detetu ruku u svoju.

„ Malo su posekli, ne brini, sredićemo to".

Krenuo je da je podigne, ali ona ga je odgurnula.

„ Ne brini, sa mnom si sigurna".

Video je da mu dete ne veruje, pa je odlučio da izvadi mobilni i pokaže joj da ima pokemone.

„ Vidi pokemoni, hoćeš zajedno da ih lovimo?"

Dete se malo nasmejalo. Kasper joj je pružio ruku, a ona je stavila svoju malu ručicu u njegovu.

Odveo ju je u svoju kuću. Našao je dezinfekciono sredstvo, oprao malu ranu, zavio je zavojem. Zajedno su sedeli na kauču u dnevnoj sobi.

„ Mogu li znati tvoje ime?"

„ Klara".

„ Klaro, imaš li roditelje?"

„ Ne".

Kasper je spustio glavu dole.

„ Znaš li one ljude koji su hteli da te povrede?"

„ Da".

„ Možeš mi reći ko su oni?"

„ Zli ljudi".

„ Znaš im imena?"

„ Ne".

„ Kasno je Klaro, idi lezi da spavaš".

„ Kako se ti zoveš?"

„ Kasper".

„ Kao duh?"

Nasmejao se.

„ Da kao duh".

Odveo ju je u malu sobu koja je bila nameštena kao za dete. Leptirići svuda po zidovima, i manji krevet na sredini.

„ Ne možeš u tome prljavom da spavaš".

Otišao je u svoju sobu i doneo joj svoju majicu.

„ Obuci ovo".

Obukla je, ali joj je bilo preveliko.

„ Ovo mi je kao haljina".

„ Ajde sada, lezi i spavaj".

„ Hvala ti Kaspere".

Nešto toplo je osetio u srcu. Otišao je nazad u svoju sobu i legao da spava.

_________________________________________

Nadam se da vam se sviđa. Komentarišite i recite šta treba da dodam, promenim i da li možda treba da budu duži delovi.