Gospođa Ministarka
Šala u četiri čina
Prvi put prikazano u beogradskom Narodnom pozorištu 1923 godine
Predgovor
Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu vaš život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator - vi ste morali zapazati da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tragedije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.
Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad kojega, pri hlađenju silazi.
Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije silaze samo oni pojedinci koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.
Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzviši iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo društvene snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je nas vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.
Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duse, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja, naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike emocije, veliki pokreti duše.
A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji silaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do samoodricanja i apatije.
U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše - pa bilo iznad ili ispod te linije dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal! Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.
Mnogo je teže, međutimtraziti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali ih tako isto nemaju ni hrabrosti da budu među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima, koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.
U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju kontinente samo novinarska lektira.
U tim malim sredinama koje se ne odvajaju od one ravne linije života nema događaja, nema emocija, nema senzacija. "Danas je tetka-Savkin dan!" - eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblace nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave posete... događaj, čitav dogadjaj'! "Mila čika-Stevina napustila muža!" - "Ju, ju, ju, - gruva se cela familija u grudi - šta će svet kazati!" I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome sto je Mila napustila muža, koliko u onome "šta će svet kazati". A znate li šta je senzacija u takvim malim sredinama? "Snaja Zorka rodila blizance!" I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice i čitave sredine.
Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala kosu, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov a prija Anka izljubila na friše-fire sto sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to dogadjaji male sredine.
I, eto iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu - gospođu Zivku Popovic - i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama zivota kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe Ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.
Nušić
