I

514 73 37
                                    

04.02.2009

"Rebeka, jos samo nekoliko meseca do kraja godine. Znas da kada zavrsis ovo imas dva izbora. Da branis svoju zemlju ili da zivis u strahu sa svojom porodicom kao i do sada. Biraj pametno. Ti si dobra devojka, imas skoro sve potrebno da izaberes ono najbolje."
Pomalo zabrinutim glasom mi je rekla direktorka.

"Razmislicu o svemu do kraja godine."
Pognula sam glavu, i izasla iz kancelarije.

Sve sto zelim je da budem srecna. Da moja porodica bude sigurna. Ne bih volela da izgubim nekog, previse bi me pogodilo. Od kada mi je otac poginuo u jednom napadu na nasu zemlju nisam vise ista. Nisam sigurna da li cu biti dovoljno dobra za standard akademije, plasim se svega.

**********************************

18.03.2009

Gledam kroz prozor. Kisa pada, vreme je tmurno kao i ja. Odlucila sam da probam da polazem fizicki test za akademiju. Valjda imam dovoljno iskustva da sve izdrzim. Volela bih u nekom trenutku da nestanem, da me nema. Svaku devojku/decka vodi otac na ispit, a ja? Ja idem sama, uvek sam isla sama. Nema ko da me usmeri. Majka ne moze,bolesna je, a i ona ne zna nista o pravilima ovde. Nemam musku figuru u mom zivotu,a tako mi fali.... Samo kada bih mogla da vratim vreme, nista ne bi bilo ovako.
Izlazim iz auta, koji je vozio nas prijatelj. Kisa pada, kao sto sam rekla. Sve je tamno,sivo,crno,nikakvo. Gledam oko sebe. Vidim sva ta nasmejana lica koja zure ka velikoj dvorani. Ulazim u ogromnu salu koja je bila opremljena raznim spravama. Sedim na jednoj klupi sama, cekam svoj red. Test se sadrzao iz skoka u dalj, izdrzaja u zgibu, i kolikom brzinom mozemo trcati. Dve devojke koje su bile pre mene su pale, ocenjivanje je bilo strogo. Obuvam druge patike, one ciste i za sad nove. Cujem svoje ime kako izgovara neka zena, veroavtno je bila glavna u svemu ovome. Spremam se za prvi test. Uzimam zalet, srce mi ubrazno lupa, a sake znoje. Samo sam molila Boga da skocim koliko treba. Cujem opet onaj glas da je dovoljno. Postaje mi malo lakse. Uzimam posebne rukavice sa stola. Penjem se na drvenu, nestabilnu stolicu. Stavljam bradu iznad sipke, i cekam znak. Sklanjaju mi stolicu, a ja ostajem da visim u vazduhu. Telo mi lagano podrhtava,a ruke izdaju. Klimnula sam glavom da dam znak da ne mogu vise. Cujem rezultat 29 sekundi, a trebalo je najmanje 10, sto je vise i dovoljno od prosecnog. Zadnja etapa. Stavljam svoja nezna stopala na masinu koja daje zalet, barem tako kazu. Podizem glavu, i krecem. Trcala sam najbrze sto sam mogla. Osecaj je bio kao da letim na neki nacin, od sve te silne brzine. Stajem zadihana ispred stola gde su sedeli nadzornici. Uspravljam se i cekam rezultat.

"Gospodjice, uspesno ste prosli fizicku oboku za akademiju,budite sigurni da cete dobiti poziv prvog septembra. Vidimo se."
Obrati mi se zena u crvenoj satenskoj haljini uz veliki smesak.

********************************************

01.09.2009

Sva srecna grlim majku, i mladjeg brata. Znala sam da je ovo oprstaj na neki nacin, ovo je bio put ka ratu, svi smo znali to. Videla sam u njenim ocima tugu,bol,patnju nista pozitivno. Uzimam svoju putnicku torbu, dok mi jedna suza klizi niz lice. Srce mi se steze sto ih ostavljam, ali znam da cu ih zastiti i odvesti na sigurno mesto. Jos jednom poljubim majku u obraz, a mladjeg brata u celo. Bio je suvise mali da zna sta se desava, ali je ipak spremio svoju omiljenu igracku da me cuva. Nisam mogla da ga odbijem, stisla sam tog malenog medu u ruke, i otisla u taksi.

"Gde idete?"
Ljubazno me upita vozac. Bio je to covek srednjih godina, sa sedom kosom i crnom bradom. Malo buckast, ali to je normalno za njegove godine.

"Do glavnog stadiona."
Jedva sam zadrzala jecaj u sebi, vristala bih na sav glas.

"Dogovoreno."
Klimnuo je glavom, i nagazio gas.

Gledam kroz prozor,shvatam da sada vodim drugi zivot.

**********************
Trazim svoju sobu u internatu, lutam hodnicima,sama,malo uplasena. Napokon vidim zacrnjenim slovima broj 197, to je bio broj moje sobe. Ulazim unutra, doceka me jedna prijatna cura. Pruzila mi je ruku i predstavila se.

"Moje ime je Aleks,a tvoje?"
Uzela je moju torbu, i spustila na krevet koji se nalazio sa nase leve strane.

"Ja sam.....

********************************************
Ova prica je o 19-ogodisnjoj Rebeki Clark. Visoka je oko 170cm, ima dugu plavu kosu i plave krupne oci.Ona zivi u zemlji gde imas samo dva izbora. Sluzi drzavi, ili se bori za opstanak. Odlucuje da upise akademiju i bude vojnik. Zna da joj je rat ubio oca, ali ipak krece njegovim stopama da zastiti ono malo sto joj je ostalo... Ne veruje u pravu ljubav, ali mozda ce se to promeniti uskoro....

***********************************

Cao ljudi! O ovoj prici razmisljam vec nekoliko nedelja ali nikako da je zapocnem. Nadam se da ce te uzivati,i citati ovu pricu.

Eh,da rekla da sam.izlazi u sept. Ali eto izasla je danas,nisam mogla da cekam :)

Znam da nisam normalna zato jer pisem ukupno 9 price xD

LY <3

-Academy- PAUZIRANA!Donde viven las historias. Descúbrelo ahora