-Academy- PAUZIRANA!

IV

08.09.2009

Ovde tako sporo prolaze dani. Ne mogu da spavam mirno noćima. U glavi mi se uvek pojavi slika mog oca kako me zadnji put grli i odlazi na voz. Želim da ostanem u tom zagrljaju zauvek. Nikako ne mogu preći preko toga da ga u mom zivotu nema već 8 godina. Uvek smo se igrali vojnika u našem malom dvorištu. Oblačila bih njegovo odelo i marširala po kući, i ako mi je bilo 5 broja veće. Pitam se da li je on sad ponosan na mene? Da li mu je dobro? Volela bih da dobijem odgovore na pitanja,ali to je ne moguće. Jednostavno ne mogu se vratiti u sadašnjost,fali mi...
Stavila sam glavu ispod jastuka,i počela da plačem tiho,ali opet sam tako glasno vrištala u sebi.Još više me je bolelo to što ne znam kako je moja majka, i da li je moj brat dobar u školi...
Uzimam svoj telefon i vidim da je vreme za ručak. Danas nema škole, vikend je. Brišem svoje uplakano lice, i idem ka trpezariji. Nisam se još navikla da je ovako tiho. Kod kuće sam se uvek svđala sa bratom oko hrane, ili mesta gde će ko da sedne. Ovde vlada discpilina,svako sedi sa svojim odredom, i u miru i tišini jede. Sviđalo mi se to što smo bili odvojeni od starijih učenika, skoro niko nas nije maltretirao sem Arona i Lucasa iz drugog odeljenja. Uzela sam svoj poslužavnik sa hranom i sela do Aleks. Ovde je hrana bila dosta ukusna i sočna, a pored toga smo imali i zdravu užinu svakog popodneva. Završila sam, i ostavila poslužavnik na mesto. Krenula sam ka svojoj sobi dok su ostali još jeli, oni nisu nigde žurili, mada nisam ni ja.... Odjednom mi se nešto obmota oko leve noge. Spustila sam pogled. Tamo dole je stajalo jedno malo,sivo,čupavo mače. Delovalo mi je izgubljeno i gladno.

"Hej maleni, kako ti je ime?"
Uzela sam ga u naručije.
"Znam, zvaću te Sivko."
Pomazila sam ga po glavi, a on je krenuo da prede. Nikada pre nisam čuvala mače, ali kažu da kada prede to znači da mu se sviđate. Tako je malo i umiljato stvorenje. Spuštam ga da bih otključala vrata,okrenula sam se da ga uzmem,ali njega nije bilo. Počela sam da trčim hodnikom i da ga dozivam. Nigde ga nije bilo. Gde je moglo da nestane to mače? Ugledala sam nečija malo odškrinuta vrata. Jasno se videlo da viri Sivkov repić. Zaletela sam se da ga uhvatim,ali je pobegao ispod kreveta. Prvo sam razgledala sobu,videlo se da nije soba učenika prve godine. Jurim ga po sobi kao luda. Čujem kako se vrata otvaraju. Kad sam se okrenula ukipila sam se. Ispred mene je stajao namrgođeni Mark. Samo se pitam šta sam ja Bogu skrivila pa me ovako kažnjava?

"Šta tražiš ti ovde? I još držiš mog mačka?"
Prekstio je mišićave ruke, i čejao odgovor.

"Bio je ispred moje sobe i pobegao ovde, htela sam da ga čuvam, izvinite gospodine."
Sada sam već bila posramljena. Uvek ja upadam u nevolje s njim.

"Dobro?"
Poogledao me tim malo upitnim pogledom. Primetila sam da ima lepe oči, i duge guste trepavice.

"Da li mogu da idem, gospodine?"
Uplašeno sam  ga pitala, i počela da se znojim od nervoze.

"Izvini za ono juče, nisam hteo."
Duboko je udahnuo. Zatreptao je onim svojim očima, nisam mogla da se suprotstavim.

"Nema veze, gospodine."

"Ne moraš više to 'gospodine' počinje da me nervira!"

Nije mi bilo jasno šta misli pod tim 'nervira'. Da li ga ja nerviram?

"Izvinite što vas nerviram."
Pognula sam glavu, i krenula ka izlazu.

"Ne, nisam to rekao?"
Iskočio je ispred mene. Naslonio se na okvir drvenih vrata.

"Nego?"
Vratila sam se nekoliko koraka unazad.

"Nije bitno,ali nisam mislio da si ti dosadna,shvataš?"

"Dobro,ali da li mogu da idem?"

"Kako ti je rana?"
Skrenuo je sa teme.

"Ma super je."
Izlagala sam samo da što pre odem.

"Veruj mi Ian te nikada ne bi pustio da te nisam malo okrznuo."

"Kako bi bilo tebe da neko poseče drugog dana u školi?"
Malo sam mu se razdrala,bila sam iznervirana.

"Nemoj da se buniš i bićeš dobra."
Uputio mi je iskren osmeh, i sklonio se sa vrata.

"Hvala,idem sad,pazi Sivka!"

"Sivko?"
Krenuo je da se smeje. Nisam mislila da je to ime toliko smešno. Mače je bilo sivo, logično da je Sivko nije Belko ili kako već...

"Pa mače."
Okrenula sam se prema njemu. Ruka mi je poletela prema njegovom obrazu. Udarila sam mu šamar. Ne znam ni ja iz kog razloga.

"Zašto tako?"
Držao se za obraz koji je bio crven od jakog udarca.

"Nisam namerno,navika."
Istrčala sam iz sobe.

"Ma---"

Nisam čula šta je rekao, zato jer sam bila već dosta udaljena od njega.  Znala sam da me čeka još jedno ispitivanje od strane one Carmen i ostalih devojaka.

Mark's p.o.v

Ne znam šta se upravo dogodilo. Ja sam hteo reći da je zanimljiva a ne da me nervira.

Oblačim crnu majicu,pantalone, i stavljam rukavice oko vrata. Zaključavam svoju sobu u nadi da ću je opet sresti. Prolazim hodnicima koji vode do sale za vežbanje,ali bezuspešno. Polako se približavam ulazu. Zastajem na vratima, i vidim NJU. U slabo osvetljenom kutu udara u jedan džak koji je pre služio meni za vežbanje dok sam bio student. Njena lepršava kosa plava je skupljena u visoki konjski rep, lice joj je bez  trunke šminke što je čini još lepšom sada. Odlučujem da napravim prvi korak i kažem joj samo obično 'zdravo'   nemam šta da izgubim.

"Zdravo."
Ostavljam opremu pored njene. Zagledam se u njene plave oči. Vidim veliku nesiugurnost.

"Šta radite ovde?"
Upita me nežnim anđeoskim glasom.

"Isto što i ti, nemoj da mi persiraš,važi?"

"Važi."
Pogleda me pravo u oči.Srce mi je na tren zastalo.

"Zašto ne spavaš? Kasno je."
Pokušavao sam da se uozbiljim,i da ne zapitkujem više,ali nisam mogao.

"Imam noćne more,ne mogu."
Zastala je. Oči joj se napunile suzama, jedna suza skliznu niz njene rumene obraze, i pade na njen dlan.

"Nemoj da plačeš,šta je tako strašno pa ne možeš?"
Prišao sam joj, i pokazao da sedne na moju torbu koja je bila iza nje.

"Ne bi ti to razmeo."
Odmahnu glavom u drugu stranu uz jecaj.
Nisam mogao da je tako gledam.Seo sam pored nje, i obrisao joj lice svojom rukom. Znam da je ovo malo previše i da je tek desti dan,ali kako treba da se ponašam u ovom trenutku...

"Slobodno mi reci."

"Sanjam mog oca, i vidim njega na sahrani--"
Nije uspela zavrišiti, a već je krenula još više da plače.

"Nemoj da se sekiraš,izvini što sam pitao."
Prijateljski sam stavio ruku na njeno rame.

"Idem ja sad."
Obrisala je svoje lice. Trčećim korakom je krenula ka vratima,ali nisam mogao da dopustim da ide sama, kasno je.
Hodali smo u tišini do njene sobe. U jednom trenutku sam hteo da je oraspoložim,ali nije vreme za to sada.

"Hvala ti."
Okrenula se prema meni, izahvalila se smirenim glasićem uplašene devojčice.

"Uvek."
Zagrlio sa je, i ako to na neki način niasm smeo, bilo je jače od mene. Čuo sam njene otkucaje srce, i disanje koje je bilo ubrzano. Nisam hteo nikada da je pustim,ali morao sad da odem.

*****

Evo neki 'kao' nastavak. Nije nešto i sama znam to.

Nastavci neće izlaziti do 28-29.09 zato jer sutra idem na odmor. A ako imam tamo net izbaciću sigurno neki nastavak.

Sry,na gram.greškama. :)

Hvala svima na podršci.

Ako vam se sviđa bacite vote i com.

LY 😄💋❤