Ne znaš moju priču

8.

Mišel se naglo probudila.
Zvuk telefona čuo se u tami. Slabašan zvuk dopirao je sa njenog nočnog stočića koji se nalazio tik uz krevet. Ona posegnu ka telefonu ali melodija je prestala. Pogledavši u telefon pospanim očima, videla je da je prošlo 11 sati i da je imala više od tri propuštena poziva od majke. Iskočila je iz kreveta i pozvala majku.

„Mišel."- čuo se ženski glas. „Nadam se da si ustala. Za petnaestak minuta ću biti kući. Verujem da si sredila svoju sobu."
Ošamućena, Mišel se osvrnula oko sebe. Iako je bio mrak u sobi zbog navučenih zavesa, jasno je videla da je soba bila u haosu zbog stvari koje su prethodnog dana stigle iz Ujedinjenog Kraljevstva. Kartonske kutije su se nalazile po celoj sobi. Na svakoj kutiji bila je zalepljen papir na kom je pisalo šta se u kutiji nalazi.

„Mišel, čuješ li me?" – Grejs je gubila strpljenje. Nalazila se u prodavnici i, po prvi puta nakon ko zna koliko godina, sama kupovala je namirnice i stvari potrebne za stan.

„Da, da, čujem te."- devojka je rekla, vešto izbegavajući da odgovori na pitanje. Iako je mrzela laganje, često je pronalazila načine da zaobiđe istinu.

„U redu. Gosti će doći u 12, gospođa Li je ostavila poruku na recepciji. I sredi svoju sobu."- Grejs je rekla a zatim spustila slušalicu. Poznavala je ćerku bolje od svih i znala je kada Mišel nešto krije.

U Mišelinoj svesti je još uvek bila pometnja. Ponovo je sela na krevet, a glavu naslonila na beli zid.
„Gosti? Gospođa Li?"- gunđajući Mišel protrljala oči, kako bi se što pre dovela u normalu.

Telefon je ponovo zazvonio, i razbudio je.

„Gospođice Prajs, izvinjavamo se jer Vas uznemiravamo, ali stigao je još jedan paket na vaše ime, odnosno ime Vašeg oca. Čeka Vas na recepciji." – osoba koja je zvala imala je jak korejski naglasak. Glas je bio dubok i promukao. Učino je Mišel nervoznom. Bila je u potpunosti budna. Glas nepoznate osobe nije ostavljao prijatan utisak.

„To nije moguće, svi paketi su stigli juče." – devojka je progovorila, ali uzalud. Veza je bila prekinuta. Mišel je osetila da nešto nije bilo u redu. Naježila se.

Nakon nekoliko sekundi začulo se zvono na vratima. Glasan zvuk odzvanjao je stanom. Mišel je bila uplašen zbog prethodnog razgovora. Nije smela da otvori vrata. Nije smela čak ni da izađe iz sobe.
Odjednom, nastala je tišina. Ništa više se nije čulo.

U nedoumici, Mišel je ustala sa kreveta. Osetila je kako joj prsti uranjaju u soul, čupavi tepih. Hodajući na prstima, otišla je do hodnika. Nalazila se naslonjena na beli stub. Pomerila je glavu u stranu i videla vrata. Nije im prilazila. Okrenula se i uključila kameru koja se nalazila ispred ulaznih vrata. Nikoga nije bilo. Ispred vrata je stajala samo kutija, ista kao i sve ostale.

Kada se devojka uverila da stvarno nikoga nije bilo prišla je vratima. Još jednom je pogledala kroz špijunku, a zatim otključala vrata.
Skupila je svu snagu kako bi uvukla kutiju u stan, ali za razliku od onih koje su već stigle, ta kutija je bila dosta lakša. Gotovo se preturila kada je Mišel povukla ka sebi. Devojka ju je s' lakoćom podigla i unela u svoju sobu. Spustila je među ostale kutije. Uzela je telefon sa kreveta i spustila ga na noćni stočić. Telefon se upalio i videla je da je gotovo pola dvanaest.

"Dolazi arogantni i nevaspitani dečko sa majkom!"- uzviknula je kada se konačno setila ko su gosti koje je njena majka spominjala.
Krenula je sređuje svoju sobu.

(...)

"Li Jong Suk, ustani."- Il Hva je stajala kraj vrata i budila sina, ali on nije želeo da ustane. Ušla je u sobu i spustila je kolače na njegov radni sto. Njeni koraci su odzvanjali prostorijom. Prišla je prozoru i razmakla zavese. Sunce je obasjalo celu sobu.

"Hajde, budi se. Idemo kod tvoje drugarice."- rekla je dok je išla ka vratima terase. Povukla je zavese u desnu stranu, učinivši da sunčevi zraci padnu pravo na oči usnulog momka.

"Idi ti. Ja ne želim."- Jong Suk je progunđao i stavio jastuk preko glave.
"Dečko, ustaj iz kreveta ovog momenta. Ideš i ti. Ne želim da čujem nikakve izgovore. Sredi se i da se u roku od pet minuta nađeš u dnevnoj sobi inače će biti problema. Jesam li jasna?"- sklonila je jastuk sa njegove glave i bacila ga na stolicu. Zatim se okrenula i oštrim koracima izašla iz sobe.

(...)

"Mama! Gde da ostavim kutije koje nisam raspakovala?"- pitala je Mišel, pogledavši na sat. Bila je u žurbi. Dvanaest je prošlo i gosti su mogli da dođu svakog trenutka, a ona nije još ni doručkovala. Kako joj je Grejs rekla, moraće da istrpi dok gosti koje je sama pozvala ne odu. To je bila kazna za pozivanje stranaca u njihov dom.

"Stavi ih u regal. A ako nema mesta, stavi ih ispod kreveta."- odgovorila je Grejs iz dnevne sobe. Ona je sedela na krevetu i čitala novine. Za razliku od Mišel, ustala je ranije i sve pripremila. Sada je sedela, rasterećena, i očekivale goste. Dok je Mišel u žurbi ređala knjige iz kutija, pakovala garderobu i ređala plišane igračke.

Molila se da gosti kasne, ali uprkos njenim molbama, zvuk zvona odjeknuo je kroz stan. Mišel je poslednju kutiju gurnula ispod radnog stola. Prošla je pored regala i pogledala se u ogledalo koje je prekrivalo jedan deo. Bila je ležerno obučena. Na sebi je imala bež džemper do kolena i crne, uske pantalone. Gusta kosa, boje sena, padala joj je preko ramena i ocrtavala linije njenog lica. Mišelina lepota je bila prirodna. Nije bilo potrebe za šminkom. Zbog sitne figure i čistog lica odavala je utisak deteta iako po godinama to nije bila.

Nasmešivši se samoj sebi, ona otrča ka vratima kroz dug hodnik. Za razliku od nje, Grejs Prajs kretala se kroz hodnik prema vratima dugim, lakim koracima. Imala je upečatljivo, samouvereno držanje.

Mišel je otvorila vrata i ugledala ljupku ženu u ranim četrdesetim i dečka neuredne kose, pospanih očiju. U rukama je držao tanjir sa kolačima.

'Spavao je do sad. Nevaspitani.'- pomislila je ali se onda setila da je i ona ustala pre samo pola sata. U odnosu na njega, Mišel je izgledala kao da je bila budna već nekoliko sati.