Ne znaš moju priču

7.

Od kada je Mišel Prajs napustila stan Lijevih, prošlo je više od pola sata. Jong Suku se svaki minut činio kao sat. Po prvi put bio je uzbuđen i nestrpljiv. Nije mogao da dočeka da otac dodđe kući.
'Otac kasni već pola sata.'- pomislio je pogledavši, po ko zna koji put, na sat koji je visio iznad radnog stola. U sobi je vladala tišina. Jedini zvuk koji je odzvanjao sobom bio je zvuk kazaljki. Jong Suk ih je pratio pogledom. Očekivao je zvuk zvona svakog trenutka.
Duboko je uzdahnuo, ustao sa fotelje i pošao ka majci. Svaki korak koji je načinio činio mu se kao mučenje. Izašao je iz sobe i video majku kako sedi na krevetu i pije čaj. Prišao joj je i seo preko puta, na svoju fotelju.

"Majko. Kada otac dolazi?"- pitao je i bezvoljno se naslonio na svoje dlanove. Li Il Hva je spustila svoj čaj na stakleni stočić koji se nalazio ispred nje i pogledala u sina.

'U čemu li smo pogrešili? Sve smo mu omogućili. Nikada nije trpeo ni za šta ali on je tako bezvoljan, lenj. Ništa ga ne zanima, a za par godina će preuzeti kompaniju. Nema drugog izbora.' – Li Il Hva nije mogla da prihvati sinovljevo stanje. Nije joj bilo jasno šta mu se dešava, zašto se ponaša tako izgubljeno. Kad god bi ga videla takvog, pogled bi joj bio ispunjen tugom. Osećala je krivicu. Njen jedini zadatak je bio da odgaja to dete i učini ga srećnim. I to je činila. Iz dana u dana, radila je sve da ulepša Jong Sukov život. Činila je da mali dečak ne oseti da otac gotovo svakog dana nije sa njima. Vodila ga je svuda i sve je bilo u redu. Jong Suk je bio srećan i živahan dečko. Ali sve se promenilo jednog majskog jutra.

Il Hva je kao i svakog jutra ušla u sobu da bi ga probudila za školu. Prišla je prozoru i razmakla zavese. Sunčevi zraci raširili su se po celoj sobi. Beli zidovi izgledali  su kao da su belji i čistiji. Laminat na podu se presijavao. Ona se nasmešila i prišla velikom krevetu koji se nalazio u uglu sobe. Sela je kraj sina i stavila ruku na njegovo rame. Protresla ga je par puta i pozvala da ustane. On je na to odmahivao rukom i odbijao da ustane.
"Jong Suk, zakasnićeš. Molim te, ustani. Jesi li dobro?"- pitala je i spustila svoj dlan na Jong Sukovo čelo. Njegova temperature je bila normalna. Nije bio bolestan.
"Jong Suk, hajde ustani više!"- povisila je ton. Nikada pre se tako nešto nije desilo. Nikada nije imao problem da ustane na vreme i nikada nije odbijao da ide u školu.
"Pusti me više! Neću da idem u školu! Zašto bih išao tamo?! Svakako ćemo svi jednog dana da umremo! Neću da gubim vreme!"- rekao je i iskočio iz kreveta. Ponovo je navukao zavese i vratio se u krevet.
"Li Jong Suk! Šta pričaš to? Odakle ti takve gluposti?!"- Li Il Hva je bila u šoku. Prvi put je čula ovako nešto i to od svog četrnaestogodišnjeg sina. Nije znala šta da radi. On nije hteo da ustane, a ona nije mogla da ga natera. Ustala je sa kreveta i tiho izašla iz sobe.

"Ne znam. Zašto te to zanima?"- pitala je.

Jong Suk je samo slegnuo ramenima. Glavu je još uvek držao naslonjenu na dlanovima. Zatvorio je oči i u potpunosti isključio za sve što se oko njega dešavalo. Nije čuo ni kada je majka ustala i otišla u svoju sobu. Znao je koliko je majku povređivalo njegovo ponašanje ali smatrao je da to mora prihvatiti pre ili kasnije. Prošle su četiri godine ali ona nije razumela. Niko nije razumeo. Zato je, valjda, ostao bez ijednog prijatelja. Uvek je bio sam. Svaki dan je bio isti. Jedini ljudi koji su se pojavljivali u njegovom životu bili su roditelji, vozač, vratar i profesori u školi. Ali tog dana, pojavila se još jedna osoba za koju je znao da neće tako lako išetati iz njegovog života. Prvi put nakon četiri godine osetio je neku iskricu. To nije bilo ništa slično ljubavi ili privlačnosti, daleko od toga. Prosto rečeno zanimala ga je kao ličnost, mala bogatašica koja krije tu činjenicu i ima mentalne poremećaje. Povrh svega, sliku njene porodice nije mogao da izbaci iz svoje glave.

(...)

"Mišel, tata će kasniti. Ima neki kasni sastanak, rekao je da večeramo bez njega."- rekla je Grejs sa vrata Mišeline sobe. Ona je sedela na krevetu i pisala nešto.

"Dolazim za par minuta. Je li to u redu?"- pitala je majku sa osmehom na licu. Grejs je klimula glavom i izašla.
Mišel je duboko uzadnula i pročitala ono što je napisala. Pisala je dnevnik. Rešila je da će zabeležiti sve što joj se dešava od kada je došla u Seul. Taj dan je bio poseban. Krenula je u školu i desilo joj je toliko stvari u samo jednom danu. Setila se sestre i brata, ali je i upoznala osobu koja ju je fascinirala. Mislila je da je on vrlo teška i komplikovana osoba ali je smatrala i da je previše umišljen i pomalo glup. Iritirao ju je ali je i zanimao. Želela je da ga se kloni ali i da otkrije nešto više o njemu.

Kada je pročitala ono što je napisala, zatvorila je svesku i nasmešila se. Spustila je na stočić kraj kreveta na kome je stajao i njen laptop. Ustala je sa kreveta i otišla kod majke. Celim stanom širio se miris kuvane hrane. Mišel nije znala da njena majka ume da kuva. Nikada pre nije kuvala. U Ujedinjenom Kraljevstvu su imali ljude koji su bili zaduženi za to.
"Mišel, sedi."- rekla je noseći veliku šerpu. Obe su sele. Sto za kojim su sedele razlikovao se od onog u Mančesteru. Nije bio veliki i nije bilo mesta za veliki broj gostiju. Iako su se na stolu nalazila samo dva tanjira, šerpa i salata, činio se punim. Sto je bio pun ali bile su tri prazne stolice. Dve su uvek bile prazne. Tako je bilo u Mančesteru, tako će ostati i u Seulu.

Grejs je skinula poklopac sa šerpe i uzela Mišelin tanjir. Miris engleskog gulaša uvukao se Mišel duboko u nozdrve. Iako je bila u drugoj državi, na drugom kraju sveta, ta večera je učinila da se oseti kao da je kod kuće.

"Mama, nisam znala da ti kuvaš."- rekla je uzimajući svoj tanjir iz majčinih ruku.
"Znaš Mišel, ja nisam iz bogate porodice, kao tvoj otac. Dugo sam živela sama."- odgovorila je i počela da jede.
"Mama, moram..."- Mišel je želela da joj kaže nešto ali je majka podigla ruku. Znala je da mora da sačeka da se večera završi. Slegnula je ramenima i nastavila da jede. Uživala je u svakom zalogaju. Nikada nije mogla da zamisli da je njena majka fantastična i bolja kuvarica od svih koji su radili u njihovom mansionu Mančesteru.

Kada su obe završile večeru, Mišel je rasklonila sve sa stola. Sudove je spustila u mašinu a ono što je ostalo od gulaša stavila u frižider.
Prišla je majci. Grejs je sedela u fotelji kraj prozora i gledala negde u daljinu. Volela je da gleda u zvezde. Gubila se u njihovom sjaju.
"Mama."- Mišel ju je tiho pozvala i spustila svoj dlan na majčino rame. Grejs se trgla i pogledala u Mišel.
"Naše prve komšije, jesi li ih već upoznala?"
"Ne, zašto?"- pitala je Grejs drhtavim glasom. Nadala se da Mišel nije došla ni u kakvu neprijatnu situaciju.
"Njihov sin ide u isto odeljenje kao i ja. Danas mi je pozajmio svoj sako, ali nisam stigla da ga vratim u školi jer je otišao ranije. Zato sam posle škole otišla do njih pre nego što sam došla kući. Tada me je njegova mama pozvala na čaj ali sam ja odbila i pozvala ih da dođu sutra kod nas. Je li to u redu?"- pitala je uplašeno. Nije znala da li je smela da uradi tako nešto. Pozvala je potpune strance u svoj dom.
"Mišel, ako taj dečko zna da živiš ovde svi iz škole će znati da si iz bogate porodice."- Grejs se okrenula i uhvatila Mišel za ramena. Oči su joj bile pune straha ali i tuge jer je znala da će morati da ispiše Mišel iz škole. Iako je jedva pristala na to, nije mogla a da ne primeti sreću u Mišelinim očima kada je došla kući. Tada je shvatila koliko Mišel prijalo društvo vršnjaka.
"Neće mama, ne brini se. Obećao mi je, baš je fin dečko."- slagala je.
'Obećao je ali nije fin. Nevaspitan je. Dušmanin.'- na tu pomisao, namrštila se.
"Mišel, znaš da ću morati da te ispišem iz škole ako taj dečko bude progovorio?"-Grejs je rekla podignuvši jednu obrvu.
"Znam, ne brini se. Mogu li sutra da dođu?"-pitala je još jednom.
"Neka dođu."-rekla je Grejs a zatim otišla u svoju sobu. Nije bila srećna zbog onoga što joj je Mišel rekla, ali znala je da mora da učini sve što je u njenoj moći da prikaže svoju porodicu kao najnormalniju porodicu koja je poslom došla u Južnu Koreju. Nije bila sigurna da će uspeti da izvede tako nešto ali u jedno je bila sigurna. Učiniće sve da zaštiti svoju porodicu.

(...)

'Oca još uvek nema.'- Jong Suk je otvorio oči nakon, ko zna koliko sati. Okrenuo je glavu i pogledao na sat. Prošla je ponoć. Znao je da mora da se strpi do jutra ako je želeo da sazna nešto više o toj slici. Nije ni bio siguran da ih njegov otac poznaje. To je bila pretpostavka. Ali poznavao je svog oca i znao je da on ima informacije o svim stanarima u zgradi, tako da je sigurno znao nešto o novim stanirima koji su živeli u stanu pored.
Ustao je sa fotelje i pošao u svoju sobu. Sa stola je uzeo laptop i izašao na terasu. Seo je na stolicu i ispružio noge na drugu. Laptop je spustio na kolena. Znao je da majka spava pa je koristio slušalice. Pustio je muziku i gledao u nebo prekriveno zvezdama. Osetio je kako ga je nešto udarilo po nozi. Pogledao je sa strane ali nije nikoga video. Nastavio je da gleda u nebo ali ponovo je osetio peckanje. Skinuo je slušalice i ustao. Tada je video Mišel kako stoji na terasi pored. Ta devojka ga je iznenađivala sve više, svakim ponovnim susretom. Prevrnuo je očima i ponovo seo.

"Li Jong Suk. Znam da si tu. Videla sam te."- rekla je.
"Pa?"
"Reci mami da dođe sutra između 12 i 2 popodne."
Nije čula nikakv odgovor, ali čula je muziku. Bila je glasna iako se čula sa slušalica.
"Budala. Dabogda ogluveo."- rekla je za sebe.
"Nezahvalnice."- čula je njegov glas. Izluđivao ju je svojim ponašanjem.
"Ako želiš, dođi sutra sa majkom."- morala je da se uveri da će ćutati. Morala je da bude sigurna da će čuvati njenu tajnu.