Ne znaš moju priču

5.

Ugledavši praznu kupu, Jong Suk krenuo je da se osvrće oko sebe. Pogledom je tražio devojku koja je pre samo nekoliko minuta bila onesvešćena.
"Jesam li i ja poludeo? Prešlo mi je njeno ludilo? "- rekao je i jednom rukom protrljao oči dok je drugom prošao kroz kosu.
"Ludilo nije prelazno."-čuo je poznat glas. Duboko je uzdahnuo i okrenuo se ka njoj. Mišel je stajala iza njega. Par kapljica vode spustilo se niz njeno čelo. Otišla je da se umije. Uvek se umivala ledenom vodom nakon napada. Jong Sukov sako nalazio se prebačen preko njenih ramena.
"Pretpostavljam da je to za mene. "- rekla je i uzela jednu flašicu vode iz njegove ruke, zatim nastavila ka klupi na kojoj se probudila. Laganim koracima prolazila je kroz travu koja se savijala pod njenim koracima.
Nesvesno, Jong Suk ju je pratio u stopu. Bio zaintrigiran. Bilo je nešto u toj devojci što je odskakalo od svega na šta je navikao. Oboje su seli na istu klupu na kojoj je Mišel ležala. Niko od njih nije progovarao. Vladala je tišina koju nisu hteli da prekinu. Blagi povetarac postajao je jači. Par listova palo je sa drveta ispod kojeg su sedeli.
"To je disocijativni oblik histerične neuroze. "- progovorila je prva, odgovorivši na pitanje koje on nije želeo da postavi. Zanimalo ga je šta joj se to desilo ali takođe smatrao je da to nije njegova stvar, nije ga se ticalo.
"Šta?"
"To je psihički poremećaj. "- tuga se čula u njenom glasu. Nije joj bilo lako da govori o tome. Bilo je mučno i neprijatno, ali želela je da mu objasni šta se desilo. Osećala je potrebu da mu ispriča. Smatrala je da je zaslužio nakon što joj je pomogao.
"Nije toliko strašno. Dešava se kada se setim ili me nešto odnosno neko podseti na nešto što moj razum potiskuje. Ono što mi se dešava nakon sećanja toga, je prilično složeno. Sve počinje plakanjem, a dalje ne želiš da znaš. Jedini način da se izvučem iz tog stanja jeste da osetim neke jake draži, uglavnom bol ili hladnu vodu. Tako da, hvala ti za šta god da si mi uradio i pomogao. "- rekla je i gledala u flašicu vode koju je drzala u rukama. Palčevima je pravila krugove koje je samo ona videla. Pod pritiskom njenih prstiju flašica je pucketala.
"Na šta sam te podsetio?"-pitao je nakon par trenutaka. Bilo mu je potrebno vreme da svari ono što je upravo čuo. Jedino olakšanje koje je osetio u njenoj priči jeste to da je nije udario bez razloga. Osećaj krivice je nestao.
"Na brata. Samo ću to reci. Ne želim da pričam o tome."-rekla je odsečno. Nije želela da mu ispriča to. To ga se nije ticalo. To je ono što treba ostati zakopano.
"To me se ne tiče."-odgovorio je hladno i ustao sa klupe. Ali zanimalo ga je. Bio je znatiželjan.
'Šta se desilo toj devojci kada tako poludi na samu pomisao na brata?' –pomislio je dok je išao ka ulazu u školsku zgradu.
"Ne vraćaj se na čas. Profesor nam je dozvolio. Ako se ti vratiš bez mene biću kažnjen."-krenuo je da hoda ka ulazu u školu.
" I vrati mi telefon kada se budeš vratila u učionicu. Neću ništa reći."- dobacio je a onda nestao iza ugla. Polako nestajala je i njegova senka. Planirao je da se tako igra sa njom dugo, ali se uplašio da možda opet prođe kroz ono kroz šta je prošla tog jutra. Smatrao je da može bilo šta, ali nije čudovište zbog kog bi neko patio.
Mišel je sedela sama na klupi. Vetar je dunuo jače, a ona je privukla sako ka sebi. Tada je shvatila da je to njegovo.
"On nije pokvaren, zar ne?"-tiho je progovorila. Reči su se jedva čule.
Zatvorila je oči i uživala u vetru. Podsećao ju je na dom u Mančesteru.
Mislila je da će joj biti lako čim krene u školu, da neće biti ničega lošeg. Ali shvatila je da su deca iskvarena, da vide samo ono sto im se prikaže. I već se dva puta setila brata i sestre. Nije bilo lako kao što je mislila. Ali nije želela da odustane. Nije htela da se preda.

(...)
"Telefon?"- Jong Suk je stao ispred Mišel. Ispružio je levi dlan i čekao da dobije svoj telefon nazad.
"Samo trenutak." – odgovorila je ne pogledavši ga. Otvorila je torbu i tražila telefon. Pod prstima je osećala papir novac , metal sitniš , ponovo metal ključ.
'Nisam ga valjda izgubila.'-pomislila je. Pogledala je u torbu još jednom i primetila da telefon zaista nije unutra.
"Mišel, na stolu je."- rekao sa dozom iritacije u glasu. Nije voleo da čeka. Pogotove ne na nešto sto mu pripada.
"Pa zašto ga onda nisi uzeo sam ako si ga video pre mene?"- pogledala ga je i podigla jednu obrvu. Nije ga razumela.
"Zar imaš smelosti da se požališ? Ja sam te vratio u normalu a ti devojko!"-povisio je ton čineći da svi u odeljenju pogledaju u njih dvoje. Ponovo su pravili scenu. Obično su učionice bile prazne za vreme odmora,ali tog dana ne samo da učenici iz njihovog odeljenja nisu napuštali učionicu već su i druga deca dolazila. Sve ih je zanimalo ko je nova devojka i na koji način je naterala Jong Suka da progovori.
"Dobro,dobro. Oprosti mi."-rekla je, dižući ruke u znak odbrane. Duboko je uzdahnula i spustila telefon na ispružen dlan. Osetivši telefon na dlanu,Jong Suk se okrenuo i vratio svojoj staroj zanimaciji. Nastavio je da gleda kroz prozor. Bio je u potpunosti isključen za ostatak sveta.

(...)
"Idemo."-rekao je vozaču smestivši se na zadnje sedište auta koji ga je čekao ispred škole. Kao i svaki put, svi pogledi bili su upreti u njegov auto kada god je dolazio ili odlazio iz škole. Ali nije se obazirao. Navikao je na to. Neki gledaju zavisno,neki sa divljenjem dok neki gledaju jer prate društvo. Koji god da je bio razlog, nije ga zanimalo.
Naslonio se na kožno sedište i zabacio glavu. Duboko je uzdahnuo i izvukao telefon iz džepa.
'Ne sećam se da se isključio.'-pomislio je i pokušao da upali telefon. Nakon par trenutaka osetio je vibraciju. Ekran je zasvetlio. Ubrzo telefon se uključio i bio je spreman za korišćenje.
Kada je pogledao u ekran,shvatio je da to nije bio njegov telefon.
"Glupača."-prokomentarisao je za sebe. Prevukao je prst preko ekrana i otključao ga. Spremao se da saznao sve o toj devojci ali slika koja je stajala kao pozadina ga je zaustavila. Bila je to porodična slika. Roditelji,dvoje blizanaca i mala devojčica. Imao je osećaj da je tu sliku već video negde. Bila je tako poznata. Ali nije mogao da se seti.
'Pitaću ga.Možda on zna.'-pomislio je nastavljajući da gleda u sliku.