Ne znaš moju priču

10.

„O čemu želiš da razgovaramo? Požuri jer nemam vremena za gubljenje."- Park Čol je bio nervozan a znao je da će ga bilo koje pitanje, koje je taj klinac imao, iznervirati još više. Znao je da Jong Suk neće pitati išta bitno ili da će reći nešto od čega bi on imao koristi.

„Sinoć sam sanjao nešto glupo. Ali bilo je mnogo čudno i delovalo je realno, kao da se to stvarno dogodilo."- Jong Suk je progovorio, progutavši poslednji zalogaj čokoladice sa karamelom, koju je najviše voleo. Sladak ukus bele čokolade i karamele ga je polako vraćao u život. Iako je izgledao u redu, nije bio. Daleko od toga da je bio u redu. Prvi put posle dužeg vremena osetio je emocije za koje je mislio da su nestale. Bio je uplašen, prestravljen, i nije znao šta da očekuje. Prvi put za svojih osamnaest godina osetio je neizvesnost. A tišina koja je vladala u stanu činila ga je nervoznim.

„Nemam vremena za tvoje detinjarije. Ispričaj majci. Siguran sam da će biti oduševljena da čuje nešto o tom tvom snu."- strpljenje Park Čola je dostizalo svoju granicu. Iako je bio najveći biznismen, ne samo Južne Koreje već cele jugoistočne Azije, uloga brižnog oca mu nikako nije pristajala. Voleo je svoju porodicu i trudio se da im omogući sve što požele. Ali posao je bio na prvom mestu i nikada nije smeo da trpi zbog porodice. Iz tog razloga nije mešao ta dva pojma. Kod kuće nije govorio o poslu, a na poslu ga niko od ukućana nije uznemiravao, ni telefonskim pozivima, ni dolascima. Ta pravila su svi poštovali i nikada nije došlo do bilo kakve vrste nesporazuma ili neprijatne situacije.

„Rećiću i njoj, ali želeo sam da te pitam nešto u vezi tog sna. Sanjao sam da sam bio na sahrani. Ali sahrana nije bila ovde, već negde u inostranstvu. Možda u Engleskoj ili Americi. Znaš li nešto o tome? Stvarno ne mogu da ga izbacim iz glave celog jutra!"- izgovorio je sve u jednom dahu, kao dobro naučenu recitaciju.
Park Čol je stajao ispred njega i gledao ga začuđeno.
'On nikada nije bio na toj sahrani. Samo Il Hva i ja smo prisustvovali tom činu. On je bio u kući, sa poslugom. Kako li se setio toga? Ako Il Hva sazna da se Jong Suk seća tog perioda biće povređena.' – pomislio je i nesvesno skupio obrve, mršteći se. Flašica koju je držao u ruci pucketala je pod njegovim stiskom.

„Kao mali, bio si u Engleskoj. Tvoja majka i ja smo pristustvovali sahrani, dok si ti bio u kući te porodice. Ne znam kako si se setio toga."- odgovorio je hladno i okrenuo se. Pošao je ka radnoj sobi, ali se ponovo zaustavio.
„I ne spominji to majci. Taj događaj budi loše uspomene. Uvek plače kada čuje nešto o toj porodici. Ono što im se dogovodilo je stvarno potresno."- rekavši to ušao je u svoju radnu sobu i zatvorio vrata.

Jong Suk je ustao sa stolice i pošao ka svojoj sobi. Više nije bilo razloga da ostane u praznoj trpezariji. Prišavši vratima svoje sobe, joše jednom se osvrnuo i pogledao ka sobi u koju je ušao njegov otac. To je bila jedina prostorija u celom stanu u koju nije smeo ni da proviri. Ono što se nalazilo u njoj i razlog zašto je bila zaključana ga nikada nije zanimalo, do tog dana. Tada se nešto probudilo u njemu. Nešto što ga je nateralo da prekrši jedino pravilo koje je postojalo u porodici. Planirao je da uđe unutra.

Shvativši šta mu je zapravo palo na pamet i šta je planirao da uradi, nasmešio se i ušao u sobu. Posledice koje bi usledile ako bi bio uhvaćen nisu ga zanimale. Tog dana se konačno osetio živim. Ponovo je osetio ono za šta je mislio da nikada više neće osetiti. Uzbuđenje. Raslo je u njemu svakog trenutka. Ono što je osećao kao mali, nezreli dečak, nije bilo uzbuđenje. Nije bilo ni približno onome što je osećao tog popodneva. Sama pomisao da prkosi ocu i da ne poštuje njegova pravila, činila je da uzbuđenje postane veće. Jednim delom nije ga zanimalo to što prkosi ocu. Ne. Ono što ga je činilo uzbuđenim je činjenica da nešto radi na svoju ruku. Činjenica da radi nešto što želi on sam, a ne nešto što se od njega tražilo i očekivalo.

Osetivši lupanje u grudima, nasmejao se samom sebi.
Nije bio siguran da li je to što radi ispravno, ali nije želeo da prekine. Bila mašta ili ne, činila je da se oseća živim. To uzbuđenje i neizvesnost koje su učinile da njegovo srce ponovo zaigra, podsetile su ga da je čovek, ljudsko biće.

Svako ima različito mišljenje o tome šta je ono što nas čini ljudskim bićima. Šta je to što nas odvaja od drugih vrsta i čini da se osećamo nadmoćno u odnosu na ostali živi svet koji se nalazi oko nas? Naučnici tvrde da je to naša sposobnost govora, razumevanja i razmišljanja. Drugi smatraju da je naš spoljašnji izgled ono što nas čini jedinstvenom vrstom. Zaista to su dokazane činjenice i neosporive su. Ali ono što nas čini jedinstvenom vrstom, drugačijom od svih drugih je zapravo ono elementarno. Ono što od nas, razumnog čoveka, čini ljudsko biće. Emocije. Emocije koje osećamo i na koji reagujemo zbog njih, ne doživljava nijedna druga vrsta. Ništa ne osećati nije život. To je kazna. Živeti bez emocija nije život čoveka, već životinje. I za običnog čoveka, to je nemoguće. Čovek ne može da živi a da ne oseća. Ali ako živi trudeći se da ne oseća, ima li veće muke? Biti svestan svega što se oko njega dešava a ne preduzimati ikakvu vrstu akcije je život osobe koja ne želi i tudi se da ne oseća. To je zapravo pokušaj da prestane biti čovek. A tako nešto, stvar je izbora. Živeti kao čovek, ljudsko biće, ili primitivna vrsta koja ne zna ni šta je život. Oni koji se pak odluče za pokušaj života bez emocija ne znaju vrednost i dragocenost dara koji im je dat. Ali pre ili kasnije otkriju, kroz prijatno ili neprijatno iskustvo. Koji god da je način svako na kraju shvati da je život bez emocija nemoguć.

Za Jong Suka varnica koja je ponovo zapalila vatru u njemu, bilo je samo uzbuđenja i neizvesnosti. Neizvesnost je zatim probudila radoznalost. Razmišljao je o tome šta bi mogao da sazna iza tih zaključanih vrata. Ali u jedno je bio siguran. Šta god da ga je čekalo, ili nije čekalo, bio je spreman da prihvati.

'Možda je sve ovo samo plod moje mašte i možda bez razloga naprežem svoje telo, ali želim da saznam. Želim da otkrijem šta je to život i da li je vredno živeti. Ima li svrhe zamarati se stvarima koje me se ne tiču?'- pomislio je a zatim se bacio na veliki krevet. Rukom je prošao kroz kosu i duboko uzdahnuo.

Sunčevi zraci obasjavali su celu sobu zbog nenavučenih zavesa. Sunce je tog dana sijalo jače nego ikada. Činilo je da soba bude toplija i izgleda veće. Svetlost koja je dopirala sa terase zaslepljivala je Jong Suka. Podigao je ruku i dlanom pokušao da zakloni svoje lice. No, bezuspešno. Zraci su se probijali i sprečavali ga da širom otvori oči. Nije mogao da gleda oko sebe. Ono što je on video bila je belina. Belina koja nije imala granice. Činila je da lakše diše. Osećao se slobodno. Sa osmehom na licu i osećajem slobode u grudima, zaspao je. Prvi put nakon četiri godine zaspao je srećan jer je znao da ima razlog zbog kog bi se probudio.

P.S. Marija, zamisli da gricka plazmu u našoj reklamici:3