Pogled koji se igra sa crnilom

#4

-Nakon par sati -

„Maria!" začujem glasan povik mog lažnog imena, te se automatski sledim, usput gaseći laptop. Cigaretu prislonim nježno na usne, upijajući u sebe veliku količinu otrovnog dima. Kako izgori cigareta, tako u sobu upadne neki čovjek. Silueta se nečija kreće po mojoj sobi, sitnim koracima približavajući se mom krevetu.

„Tko si ti?" pitam prije nego se zakašljem iz sve snage. Pogrešno ispustila dim. Pogrešno sam ga i povukla.

„Dođi, malena." Zaustavim svaki pokret, uključujući i disanje, dok blijedo gledam u siluetu ispred sebe, obasjanu mjesečevom svjetlošću.

„Što hoćeš od mene?" ispalim nepromišljeno, a kao odgovor dobijem samo glasan i zloban smijeh.

„Zar nisi naučila već, malena? Dođem, obavim svoje i odem kao da se ništa nije dogodilo." Želudac mi napravi kolut unaprijed i unazad.

„Ne." Zašto samoj sebi kopam još dublju rupu?

„O da, itekako da." Progutam veliku količinu pljuvačke, te počnem mahinalno pucketati prstima. Ubija nervozu u svakoj situaciji, pa tako i u ovoj.

„Zašto ja?" šapnem za sebe, dok me monstrum zvani otac povuče za nogu. I ponovno, sve prokleto iz početka. Zašto sam ovo zaslužila? Po čemu?

„Pripremi se, malena. Duga je noć." Krene mi prstom nježno prelaziti po obrazu, ali ja samo odmahnem glavom. Ne želim dodatne dodire po sebi. Prstima mi prođe po leđima, natjeravši moju kožu da se naježi, a zatim grubo podere majicu koju sam obukla. Svuče svu odjeću i sa mene i sa sebe, dok ja proklinjem, po tko zna koji put, dan kad sam se rodila.

Vrisak napusti mi usne, dok se hvatam za kosu. Dišem duboko, u pokušaju nekog smirenja, sve dok ne osjetim nečiju ruku na svom, sad oznojenom, ramenu. Automatski ponovno vrisnem, a zatim pogledam iza sebe, dok ruku držim na područje gdje se nalazi generator neophodan za život.

„Hej, što ti je?" čim začujem taj tanani glas kako mi šara ušima, sav strah, sve nestane.

„Lexi?" ne smogavši snage za govor, samo kratko odmahnem glavom, dok pogled držim prikovan za svoja koljena, koja ubrzo skupim na prsa, te rukama obgrlim noge. Glavu 'zabijem' u koljena, a tihi jecaji mi napuste usne. Bože, hoću li ikada uistinu biti sretna?

"Mala, šta ti je?" nasmijem se, unatoč suzama, i podignem glavu kako bih pokušala pronaći njegov pogled u mraku. Rukama si brzo obrišem suze, a zatim duboko udahnem, nekako otjeravši novonastanjene suze.

"Nije mi ništa." prošapćem, nekako, jedva, ali me čuje i on.

"Nemoj mi lagati. Znaš da ne volim to." znam, Henry, znam, ali nemam snage za pričati. Kako ne možeš shvatiti to?

"Znam." promuklo izgovorim, a zatim osjetim jak stisak oko struka.

"Reci mi što se dogodilo. Bit' će ti lakše." svoje sitne ruke obavijem oko njegovog vrata, dok mi se ponovna 'knedla' sakuplja u grlu, a suze samo čekaju poteći.

"Nije važno." na uho mu prozborim, a on nezadovoljno uzdahne.

"Nemoj lagati."

"Možemo samo spavati?" zacvilim tiho, a on ponovno nezadovoljno uzdahne.

"Dobro, ali mi sutra pričaš što se dogodilo. Može?" ne vjerujem da je tako brzo pristao.

"U redu." kažem i okrenem se na lijevi bok. Čudna mi je navika da, u bilo kojem krevetu, bio hotel ili nečija soba, moram leći na stranu bližu zidu. U suprotnom, tijelo mi nema mira i ne mogu zaspati. Čudno, ali je oduvijek tako, otkad znam za sebe.