Kako je sve počelo....
"Univerzitetu Prinston tu smo!"
Majkl me radosno hvata u zagrljaj ujedno odvajajući moje noge od tla. Sa njegovim rukama oko mog struka i visinom koja bar u ovom trenutku pristiže njegovu, smejem se nekontrolisano dok me vrti u krug i divim snazi koja me poput pera staloženo drži dok spokojno udišem veru koja je godinama steknuta, a zatim pretvorena u sigurnost od straha da će me ispustiti.
"Prestani, izgledamo kao dva ludaka." Uz smeh izustim, molećivo ga gledajuću da me spusti. Dovoljno je da se zagledam u njegove sivkasto zelene oči i prisetim tople sigurnosti koja je na početku buktala poput roja leptira u stomaku, a zatim prerasla u nešto dublje i čvrsto prikovano za pod. Kompas bez drugih smernica i puteva u nepoznato.
Poverenje koje sam stekla u još uvek nezrelim godinama, barem u očima drugih.
"Zar to i nismo. Dva zaljubljena ludaka." Uzdahne glasno pruživši mi vreo, vlažan poljubac koji mi potpaljuje svaki osetljiv deo i zbog kog bih rado izgubila samokontrolu da smo na nekom privatnijem mestu.
Odvojim svoje podrhtale usne sa njegovih, a zatim prihvatim njegovu ruku i nesigurno propratim njegovo staloženo kretanje kroz kapiju prepunu jednako mladih ali nepoznatih lica.
Nemo posmatram "Zamak" ispred kog se nalazimo. Da, Prinston ostavlja čudesan utisak. Oduševljena prizorom pomno upijam sve detalje počev od ustanova,klupa, studenata, do jedva narasle trave. Promatram u zidine koje podsećaju na famozne istorijske romantične filmove i čine da se upravo osećam kao glumica u istim.
Majkl mi nosi prtljag dok tražimo moj smeštaj u kampusu.
Iako presretna zbog upisa na željeni fakultet, ne mogu osporiti činjenicu da sam na početku sumnjala da će daljina uticati na našu vezu. U retkim trenucima, razmatrala sam opcije zbog kojih bih odustala.
"Mislim da je to taj smeštaj." Pomalo obeshrabreno izustim, shvativši da izgleda mnogo manje nego što sam zamišljala.
Posmatrajući upustva shvatam da ipak nisam pogrešila.
" Kako ćemo saznati da li je pravi?" Dodam krizavši prste ispred vrata.
Umesto studentskog doma za koji sam verovala da će biti zgrada sa više spratova, stojim na ulazu manje kuće koja je slična bungalovu na dva sprata, s'tim što je drugi sprat na potkrovlju.
"Pitaćemo nekoga." Majkl izgovori, i u tom trenutku jak bljesak lupanja istih vrata ispred kojih stojimo, nas trgne iz razmišljanja. Momak sitne građe i plave kose nezaintresovano pogleda u nas.
"Dobar dan." Majkl izgovara u nadi da ćemo saznati da li se nalazimo ispred pravog smeštaja.
"Jebi se." Je odgovor koji dobijemo zauzvrat, od poprilično jako uznemirenog momka.
"Divna dobrodošlica." Majkl ravnodušno izgovori na šta oboje prasnemo u smeh.
"Neko je nervozan. Stvarno se nadam da nisu svi takvi." Prokomentarišem više za sebe, dok pružam korake u iznimno ogroman boravak. Kožne fotelje, plazma televizor, ogroman crn drveni sto neverovatno čudnog oblika u vidu šake. Ima sve ugodne povoljnosti, i dopada mi se neizmerno iako osećam titranje čudne nesigurnosti.
Posebnu znatiželju budi klavir koji stoji na ćošku prostorije pokraj otvorenog trijema. Deluje staro i izubijano. Omamljena prizorom i zavesama koje lepršaju preko njega nesvesno prilazim pružam prste prema dirkama.
"Ne prilazi!" Ustuknem preplašeno vrativši ruku na kuk.
Šta nije u redu sa ovim ljudima?
" To je samo klavir." Promrmljam iznenađeno, okrenuvši se prema osobi za koju bih rekla da isto nije prijateljski nastrojena.
"Samo ga ne dodiruj, zabranjeno je." Uzvraća pomalo smirenijim tonom.
"Izvini. Nisam se ni predstavila." Odmahne glavom iz blag osmeh pružajući svoje korake u mom pravcu.
Bakarna boja kose ošišana na paž, nevine crte lica i izrazito krupne zelene oči ne nagovještavaju lošu osobu, dok mi se lagano primiče.
"Ja sam Ana." Uz osmeh druželjubivo pruža ruku u mom pravcu.
"Ti si Eva zar ne?" Izusti, dok joj uzvraćam blagim stiskom rukovanja.
"Kako znaš?" Ne odolim, a da iznenađeno ne prokomentarišem.
"Ovo je dom za odabrane. Svi se međusobno znamo. Čekali smo te."
Pogledam u Majkla koji mi takodje uzvraća nerazumljivim pogledom u vidu znaka pitanja.
"Dođi. Želim ti pokazati tvoju sobu." Izusti koračajući uza stepenice koje vode na sprat. Pođemo za njom
"Sama sam u sobi." Je sve što uspem da prozborim, ugledavši jedan krevet.
"Zar to nije bonus, kad ti budem dolazio u posetu."
Majkl mi pruža vatren poljubac i shvatam da to i nije tako loša ideja.
Nakon što mi pomogne da se raspakujem i oslobodi stresa koji tišti poput nesigurnosti uz obećanje da će dolaziti kad god mu se ukaže slobodna prilika ispratim ga do auta, pozdravim se sa njim, a zatim se vratim u kampus shvativši da je noć skoro pala.
****
Mirna noć nagoveštava čudan spokoj dok nemo upijam zvezde koje trepere po nebu. Pošaljem poruku Majklu za laku noć i pružim se na udoban krevet. Ovo je prvi put da ćemo biti razdvojeni, i to je ono što budi neugodan osećaj u meni. Daljina zna biti surova. Odagnam loše misli terajuci sebe da utonem u san.
Čudan zvuk me rasanjuje u gluvo doba noći.
Omamljujuća melodija dopire kroz hodnik. Protrljam oči u nadi da sanjam. Pogledam na sat i vidim da je tri posle ponoći. Tuguljava pesma budi razne emocije u meni.
Zar je moguće da neko bezobzirno zabranjuje spavanje?
Ustanem nabacivši bade mantil preko sebe, a zatim izađem iz sobe.
Odahnem kad ugledam Anu kako sa drugom devojkom ide u sobu.
"Kakav je to zvuk?" Usudim se upitati.
"Kal svira klavir." Osećam dozu nesigurnosti u Aninom glasu.
"Što znači da je pijan, i da je najpametnije da se vratimo u svoje sobe." Njena drugarica ozbiljno naglašava, a zatim hitrim koracima nestaju iza zatvorenih vrata.
Već usplahirena, sa vatrom koja bukti u meni, nesvesno, kao opijena, pružam svoje korake niz stepenice prema boravku iz kog dopire taj zvuk veštog ali pre svega burnog udaranja dirki.
