"Trebaš pomoć?"
Oči mi naglo grabe lik momka koji stoji ispred mene. Crna duža kosa, izobljen, pomalo krivudav nos i oštre tamno zelene oči. Bistrim pogled shvativši da sam odsutno, skoro izgubljeno, lutala studentskim dvorištem.
" Da zapravo..." Čvršće stisnem dršku kofera, zaustavivši čudno škripanje točkova. Otklonim zalutali pramen i promotrim okolinu.
Park.
Noć.
Miris jakog duvana koji nanosi prohladan prolećni vetar, alkohol i žagor momaka na klupi pored.
Kasno je.
"Potrebna mi je soba u domu." Teško izustim.
"Domar.. Da li je budan?" Grohotan smeh momaka naspram nas nelagodno skliznu niz moju utrobu.
"Domar nije, ali..." Iznenadi me osmeh koji se izvije u kutu njegovih usana, a zatim i pogled iza mene.
" Nema na čemu Kal."
Ne osećam oslonac u vidu drške kofera više pod sopstvenim prstima.
"Prolazi." U Kalovim je rukama dok promatram u njegovo kretanje ispred sebe.
"Ne!" Glasno povičem.
"Ne vraćam se tamo." Tiše dodam i zakoračim prema njemu u nastojanju da uzmem svoje stvari.
" Ne raspravljaj se." Grub ton u njegovom glasu odsečen je sa namerom da me uplaši.
"Vrati mi moje stvari." Ruka mi zadrhti dodirnuvši njegovu kožu, ali smognem snagu da čvrsto stegnem dršku kako bih je otrgla iz njegovih ruku.
"Bežanjem nećeš ništa postići." Iako ga ne gledam, osećam reči koje klize niz mene. Blagim nasrtajem pokušava da odvoji kofer van mog domašaja, ali trzanje moje snage nimalo jače naspram njegovoj ipak uspeva da pocepa ionako slab rajsferšlus i prospe sve što mi je preostalo po zemljanom podu.
"Ti si lud." Nemoćno padam na kolena, osećajući moć kiše koja se urotila protiv mene, uništavajući i poslednji deo mene koji sam ponela sa sobom.
"Ti si potpuno lud!" Vrištim nekontrolisano posmatrajući krpe moje garderobe posute po ulici.
Borim se sa snažnim šakama koje me vuku ulicom protivno mojoj volji, ali bolni tragovi po mojoj koži preklinju moje telo da prestane sa opiranjem.
******
"Gde?" Mokra sam i sluđena, ali i dalje koračam stepenicama rukama oslonjena na ogradu. Mislim da ludim i potreban mi je oslonac da ne bih pala.
"Idem u svoju sobu." Bura gorčine varniči u meni, i moram što pre nestati iza zatvorenih vrata kako bih pustila eksploziju emocija u četri zida.
"Ne večeras."
"Kal nemoj." Ana stoji u hodniku i besmpomoćno zuri u mene.
"Pretvorio si me u beskućnika! Uništio si mi snove! Proklet da si i ti i ovo prokleto mesto!"
Guram snagu njegovog tela od sebe koja me vuče prema sobi.
"Ti prokleti muški sadisto! Snobovsko kopile! Ostavi me na miru već jednom!"
Gađala sam nisko spremna na batine. Žive rane koje bih lakše podnela naspram prljavih misli koje mi razaraju um klesajući mi kožu grešnim dodirima njegovih šaka po mojoj koži.
"Sigurna si da hoćeš da to učinim!"
Jedna prokleta kaplja protivno snazi moje volje kliznu niz obraz. Nasilno je otklonim prstima ne dozvolivši mu da primeti moju gorčinu.
Osuđena sam na škljocaj brave vrata koja se zatvaraju iza mene, i koracima koji mi kroje svaku poru. Nemogućeg bekstva od sopstvenih osećaja.
"Sila. To je tvoj sledeći potez." Laganim koracima unazad nastojim da se odbranim.
Umesto sudara sa njim, udaram od drvenu prepreku, rukama dodirnuvši dušek. Nemoćno padam na krevet u sedeći položaj i razaznajem da me jedino snaga nogu ne odaje. Sve što osećam je trezvenost nožnih prstiju koji dodiruju pod i blizinu jakog mirisa koji se nadvija nada mnom.
" Nema sile kod nas dvoje Eva."
Grubo gužvanje nabora suknje uz nogu, nimalo nežno prema struku, i teški dodiri koji se prožimaju golom kožom mog stomaka okrznuvši mi korpu grudnjaka izvlače glasan izdah samoodbrane iz mene.
"Nikad nije ni postojala jebena sila."
Krupna, topla šaka pritiska mi butinu u nastojanju da sputa moje nemirno gicanje, a zatim ga gubim iz vida uz jake otiske niz rebra. Naginje se ispod mene i razdvaja mi noge još jače stegnuvši.
"Samo nepobitne činjenice." Vreo dah mi zavarniči ispod stomaka.
"Molim te." Prostenjem osetivši njegov jezik uz preponu.
Ne znam za šta molim. I kroz krajnju pomisao da prestane, glas mi nasuprot tome zvuči kao da ga preklinjem da nastavi. Butine mi drhte izazvane oštrom bradom uz golu kožu koja mi pali sva čula. Donji deo trbuha bolno pulsira električnim intenzitetom zabranivši mom mozgu da trezveno razmišlja.
Prikovana snagom njegove šake na zaglavku sopstvene ruke, opuštam telo prihvatljivo na krevet, pruživši bolji opseg koji hrli mojim strukom opipavajući mi kosti koje prožima žudnja.
Ugodna vrelina prožeta trbuhom potiskuje odbijanje njegovog umeća. Grizem sopstvenu kožu usana i jezika sprečavajući sebe da vrištim od zadovoljstva.
Grubo gužvanje podsuknje cepa me na komade , i teško suzbijam podivljalo kretanje koje on slobodnom rukom smiruje. Vučem mu ramena stiskajući kožu od sebe i zarivajući nokte u njegova leđa na sebe. Bolni otisci uporno odbijaju i prihvataju zadovoljstvo koje mi kruži rascjepom i kida na komade.
Diže se prema meni i jezikom usisava kožu vrata umirivši bilo na mom vratu koji kuca neuravnoteženo. Vreo, primamljivo opojan dah me tera da razdvojim usne koje su sakupljene u ravnu crtu. Vlažnost jezika miluje mi obraz i isti mi kroji usne snažno kako bih rastvorila svoje.
"Nemoj." Glasno izdahnem okrenuvši glavu i stranu.
"Nemoj nastavljati."
Kao da sam celo vreme zadržavala dah u sebi. Jako disanje preplavljuje sobu poput iscrpljenja energije koja nam nije dozvoljavala disati.
Leži pored mene puštajući burne talase da se kovitlaju između nas.
Ustajem sa kreveta i uzimam jedini komad odeće sa poda.
"Nemoj se oblačiti."
"Želim te gledati."
Izdahnem u sebi.
Koračala sam prema kaminu koji je isijavao bacajući nameštaj u vetrovite senke koje su lebdjele po zidovima i sela pokraj žarišta posmatrajući vatru koja je nemirno buktala, stvarajući zvuk blagog pucanja svega što je prožimala.
Kamin nije bio pravi. Zvukovi koje je proizvodio jesu.
Tako je delovao Kalov pogled na moje obnaženo telo koje me je promatralo sa leđa. Stresla sam se na samu pomisao koja me je opipljivo gutala u bezdan i prstima obujmila gola ramena laktovima pritisnuvši grudi. Okovana zrakom požude teško sam disala i kupila zrak u malom prostoru. Skupila sam noge i naslonila glavu na kolena, dozvolivši umoru da me savlada.
Napetost je poput peska sprana sa mene i shvatam da je telo ništavilo koje je željno njegovih dodira i da se tome teško mogu odupreti.
Plašt koji mi obujmi telo i ruke koje mi dodiruju ramena neznije su, ali reči ne izlaze. Tišina govori umesto nas i osećam miris kajanja u njegovom dahu.
Da li je ova borba vredna svakog gubitka.
Bezosecajno prodrem u njegov isklesan pogled i smognem snagu u plućima da dozovem trezveno razmišljanje.
Ovome moram stati na kraj, jer ne želim takvu budućnost.
