Kalova šaka sa samo dva prsta duboko u meni, izazvala je ubedljivo najrazorniji orgazam koji sam osetila. Nakon pustošenja mojih osećanja i naglog budjenja njegovim dahom svud po mojoj naježenoj koži vrata i ramena, koju je ujedno prozrokovalo i blago peckanje njegove oštre dlake tek nekoliko dana neobrijane brade, sve što sam videla bile su njegove oči.
Kad bi mi postavili pitanje kako da ih opišem, sigurna sam da bi to bio jedan od najtežih zadataka nerešive prirode. Rekla bih da imaju boju tamnog piva. Ali staloženu i čvrstu boju, neprobojnu i nedokučivu. Kao da su mrlje boje jantara jedine smele da ostavljaju tragove po toj neprobojnosti. Zenice su mu bile upravo takve, jako svetle suprotstavljajući se toj tmini.
Opet ih nisam opisala dobro. Jednostavno ne bih ni umela zbog neopisivog doživljaja koji izazaivaju u meni na sam trzaj prisećanja. Na samu pomisao na njih.
Jak sklop listova sveže ištampane knjige, prenuo me je iz misli, dajući mi do znanja da je prvi čas završen. Toliko o mom prvom danu na koledžu. Nespretno sam ustala sa stolice stavljajući dug "kaiš" moje torbe preko ramena. Kosa mi je pala preko lica i zasmetala mi. Besno sam prešla preko čela bacajući je u stranu.
Problem je što je ona uvek prirodno padala i nikad mi to nije smetalo.
Postojao je dobar razlog moje uznemirenosti dok sam se probijala kroz prepun amfiteatar.
Očaj me je preplavio i tražila sam sve moguće razloge zbog nagle promene koju je moje telo osećalo. Postala sam izdajica sopstvenih osjećanja, a takva nisam smela pogledati Majkla u oči.
Stoga sam ignorisala njegov prvi poziv, a zatim i drugi. Treći sam instiktivno odbila stisnuvši crvenu slušalicu.
Još gore sam se osetila, jer sam mu ovim potezom stavila do znanja da namerno odbijam da pričam sa njim.
Bacila sam telefon u tašnu i rukama obujmila dugu, tešku i tesnu kosu. Trakica koja mi je bila preko potrebna, ovaj put nije bila na mojoj ruci. Uzela sam olovku i zarila je, zabranivši pramenovima da mi smetaju.
Osećala sam se poput stranca dok sam se nesigurnim koracima pružala prema tom domu. U suštini i jesam bila stranac koji se doselio pre svega nekoliko dana. Imala sam ogromna očekivanja i snove, pre nego što sam došla ovde. Sada se svaki deo mene raspadao zbog potpunog obrta koji se suprotstavio mojim željama.
Tiho sam zatvorila vrata, u nadi da me niko neće čuti, i da ću nesmetano otići do svoje sobe i zaključati vrata, a zatim dobro razmisliti o svemu.
"Neko je odjednom postao ćutljiv." Cimnula sam se na Anin glas, koji je zaustavio moje tihe, ali poletne korake.
"Manje borben, rekao bih." Kal je sedeo pored nje, neobavezno dobacivši.
Anino telo bilo je ispruženo na kauču, a umesto jastuka, glava joj je bila polegnuta na Kalovom kolenu. Njegova ruka je bila prebačena preko kožnog naslona, a u drugoj je držao daljinski upravljač.
Nisam osetila ljubomoru videvši neskrivenu prisnost, bar sa njene strane. Osetila sam se prljavom, bednom i jadnom što sam u trenutku slabosti dozvolila Kalu, da me umno odvoji od Majkla, i što sam mu dozvolila da me dotakne.
"Samo sam umorna." Tiho sam izustila, odgovarajući Ani, i nastavljajući da koračam put sobe.
Zvuk zvona na vratima, a zatim i lupanje istih, zaustavilo je neprijatnost koju sam osetila sklonivši pogled sa Ane.
Bila sam najbliža vratima i stoga sam odlučila da ih otvorim.
"Majkl." Udahnuvši duboko izustila sam, gledajući ga ispred sebe. Delovao je izmoreno, ne skidajući svoj pogled sa mene.
Obučen u tamno plavu trenerku za žutim prugama, odavao je utisak da je upravo izašao iz kuće, koja je usput nekoliko sati vožnje daleko.
"Zašto ne odgovaraš na moje pozive Eva?" Iako mu je glas na trenutak odjeknuo, licem mu je sevala pribranost pomešana sa zabrinutošću.
"Možemo li u sobu? Sve ću ti objasniti." Tiho sam izustila. Pribojavala sam se Kala, i njegove spremnosti da me uništi, i stoga sam zgrabila Majklovu ruku, provlačeći se kroz boravak prema sobi.
Dok sam prolazila pored Kala, preklinjala sam u sebi, samo da nešto ne prokomentariše.
Zaključala sam vrata za sobom izdahnuvši duboko, zajedno sa olakšanjem, jer nas je Kal potpuno ignorisao.
"Da li ti je to olovka u kosi?" Okrenula sam se prema Majklu koji me je zbunjeno posmatrao.
Ne mogu da verujem da je došao.
Nikad se nismo posvadjali i znala sam da sa tim pitanjem izbegava prepirku, ujedno čekajući objašnjenje koje mu dugujem.
Umesto odgovora, približila sam mu se i prislonila svoje usne na njegove. Prstima sam prešla preko njegove vilice, dozivajući dobro poznat osećaj natrag.
Postajem grublja, dok ga jezikom molim da me uzme.
"Da sam znao da sam ti ovoliko nedostajao, došao bih prvim letom."
"Nisi ni svestan koliko." Ljubim ga po celom licu, terajući nosnice da upiju njegov miris, za koji sam na trenutak pomislila da je isčezao. Prstima zaranjam u gustu svetlo smedju kosu, izvijajući se po njemu i terajući ga da me uzme pod hitno.
Osetivši to Majkl me grubo hvata za butine, stiskajući mi kožu preko tkanine mojih farmerica.
Prepuštam se njegovim pokretima puštajući ga da ih željno i ubrzano svuče sa mene, prebacivši me preko kreveta. Obgrlim ga golim nogama, osećajući njegovu erekciju pod tkaninom trenerke koju nosi.
"Prokletstvo!" Isfrustrirano izdahnem, kad začujem potpuno nepoznatu melodiju, dobro poznatih ruku.
"Nemoj mi reći da te klavir dekoncentriše?" Izmedju poljubaca po mojim grudima, Majkl izusti.
Prokleti Kal me dekoncetriše. Zar mi mora remetiti misli dok vodim ljubav sa momkom kog volim!
Oglušim se na vedriju melodiju, pružajući glasan uzvik zadovoljstva kojim me Majkl vine u visine sa samo jednim nasrtajem u mene.
Taj trenutak pripada samo nama i glasno mu se predajem ne stišavajući ton sopstvenog užitka.
Osetivsi njegov nadolazeći vrhunac pripijena uz njega, kraj njegovog uveta izustim.
"Volim te Majkl.."
Zašto uporno govoriš stvari koje ne misliš?
"Volim te..."
Koga ubedjujes Eva?
Vodim borbu sa sopstvenim mislima, koje prekida kucanje na vratima.
"Ko je?" Povisim ton, primietivši Majkla koji se odvojio i navlači trenerku.
Prekrijem se čaršafom i ostanem u sedećem položaju, pogledom proprativši Majkla koji širom otvara vrata.
" Zašto nam se ne pridružite dole." Ana gleda u mene sa osmehom u kome mogu primetim blagu dozu izvinjenja.
"Kal bi voleo da te upozna." Odjednom ignoriše moje postojanje, pogled usmerivši isključivo na Majkla.
"Silazimo za minut."
Majkl pristojno uzvrati i tu zrak u mojim plućima nestaje.
