Don't let me fall

This girl was too good for love

Ovako,prvo da se zahvalim svima vama koji čitate moju priču,a prvenstveno hvala vama koji je komentarišete i koji mi dajete podršku. Mnogi od vas imaju svoje priče i jako dobro znaju da je u svemu što radimo potrebna podrška ljudi oko nas. Isto to je i uopšte u životu. I meni dođu trenutci kad se jako razočaram jer se trudim uzalud pa pomislim da neću pisati priču jer u mojoj priči ljudi ne vide ništa dobro. A onda se osvrnem i setim se da ja nisam ništa od ovog očkivala,da nikad niko nije čitao moje priče i da je za početak ovaj rezultat vrlo dobar.Ali nekako konstantno sebi govorim"Ne očekuj previše,nemaš povoda za to." i opet očekujem više nego što bi trebala. Neznam šta mi je,ali eto. Ovaj deo sam napisala za sve one koji čitaju i kojima se priča sviđa,a ujedno i kako bih se ja opustila i uradila nešto dobro. Hvala vam još jednom. <3

"Možda bih samo trebala gledati svoja posla. "- Oštro tamne,crne kao noć oči su je gledale sa visine. Njegovo samopouzdanje joj nije dozvoljavalo pristupa. Za njega je ona jedna obična devojka koja nema ono što je njemu potrebno. Čak je za njega bilo ponižavajuće da uopšte razgovara sa njom ili da prihvati njenu pomoć. Zašto će mu njena pomoć? On je bio ubeđen da je pametniji od mnogih u ovoj školi pa čak i od nje. Ali gde se sakrila tolika mudrost i pamet koju je on posedovao? Nikad je nije pokazivao,ili je nije imao? Katherin nije dozvolila da je njegova rečenica u kojoj je jasno izrazio nepoštovanje i malo dotakne. Bila je takva,nisu je doticali loši i ponižavajući komentari. Znala je da je takvih ljudi na ovom svetu sve više ,ali je bila sigurna da se to može promenuti. 

"Ti svakako trebaš moju pomoć. Koliko znam,matematika ti je jedna od lošijih strana."- Samouvereno mu je odgovorila. Nikad nije imala dovoljno dostojanstrva da uzvrati nekome ko ju je tako ponižavao. Njen duboki pogled se usmerio ka listu papira na kom je samo pisao postavljan zadatak. Za nju nije bio problem da ga reši. Dali je uopšte išta problem đaku generacije? I pored njenih uzastopnih pokušaja,mogla je jasno primetiti da Zayn ni najmanje ne želi njenu pomoć. 

"Šta ti uopšte znaš?" - Još jedna provokacija je stigla iz njegovih usta,ali kao da su se u tom trenutku njene uši začepile i kao da to nije shvatila na onaj način na koji je trebala. Ne skidajući pogled sa sveske,vešto je rešavala zadatak pokazujući mu svaki naredni korak. Ali on je bio potpuno ne zainteresovan. Za njega je to bio samo jedan obični zadatak koji nije morao rešiti. Pogled mu je šetao sa ugla na ugao cele prostorije ,povremeno skrećući na lepe devojke u razredu. Na njegovu sreću,mnogo ih je bilo ,a što je još bolje sve su ga želele i sve je imao. Sve do jedne. Naravno,Katherin nije ni želeo kao ostale,ali ni ona nije osećala ni trunku želje za njim,mada je on bio uveren da ga ona najviše od svih želi. A ona,ona nije videla ništa u njemu i nije mogla da razume sve te devojke koje žude za njim. Njoj nije bio bitan spoljašnji izgled što se dalo primetiti. Bila je svesna da lepe oči i blistav osmeh ne mogu voleti. Za ljubav je potrebno nešto više,mnogo više. 

"Eto,zadatak je gotov."- Pogledom prelazeći preko njenog dela,ogledao se blistav,mali osmeh zadovoljstva,ali ubrzo je splasnuo nakon što je Zayn uzeo svesku iz njene ruke i izašao iz učionice bez i jedne reči. To je nije iznenadilo. Dobro je znala da je nije slušao i da ga ni najmanje taj zadatak nije zanimao. Ali ona je bila i dalje sretna,sretna što mu je pomogla. Baš to ju je uvek činilo sretnom. Čuvši zvono ,očima je pomno propratila sve učenike koji su za nekoliko sekundi izašli iz učionice. Kao da su se plašili škole i kao da konstantno beže od nečega. Ona je volela biti tu jer je znala da će uvek nekome pomoći,ali i dobrom ocenom razveseliti svog dragog oca koji je uvek to volio čuti od nje. Lagano i polako je složila svoje knjige,uzvatila ih u naručje i izašla iz učionice mirno zatvarajući vrata. Na parkingu ispred njene škole je tog dana bilo samo njeno auto. Uvek bih osetila neku malu dozu ponosa i sreće kad bih ugledala tu čisto sivu boju njenog starog Volkswagena kog je dobila pre dve godine od oca. Taj auto je bio u raspadnom stanju i svašta nešto mu je trebalo,ali ona ga je jako pazila i vodila računa o njemu. Niakd nije razmišljala o boljem jer joj je ovaj bio najbolji. Nije je bilo briga što može ići najvećom brzinom 90km/h ili što nema stereo zvuk radia,što nema kožna sedala ili nove gume. Bilo joj je važno da je samo njen i da sa njim može ići gde god hoće. Njegov prilično glasan zvuk koji proizvodi ju je naterao da svoje meke,tanke usnice oblikuje u jednu krivu liniju praveći sve veći osmeh. Uvek se osećala kao da pliva po cesti kad ga vozi. Obično je uvek vozila sama jer je sve oko nje to auto nerviralo. A u ostalom,jako malo ljudi bih pošlo sa njom u auto i da ima najbolje na svetu.