Ne opisiv osecaj, tresem se I osecam krv po celom telu.Pokusavam da probudim Jamesa ali ne uspevam. Suze su tekle kao iz cesme.
-Nee… ne smes da umres…Nemoj da me ostavis samu..molim te-
Stavila sam palac na predeo iznad njegove sake da bi videla da li ima puls.
-Neee…-
Osetila sam da mi rana jos vise krvari ali to trenutno nije bilo bitno. Pokusavala sam da probudim Jamesa Iako sam znala da je mrtav. Nisam mislila niocemu drugome nego samo o tome da je ovo kraj, bilo mi je tesko da shvatim da je prosto ovo zadnji trenutak kad mogu da vidim njegovo divno, sada vec bledo I krvavo lice I da moogu da ga dodirnem.
Harry Styles P.O.V
'Sh*t'nisam bio dovoljno precizan,boze sta mi je bilo,ne vidim bas dobro sa ove razdaljine ali mislim da sam pogodio jos nekog ako je imao drustva u autu.Ovaj put sam se stvarno zaj*bao a lepo su mi rekli samo jedan metak.
Po pravilu sada bih trebao nestati odavde ali ja jednostavno ne mogu da se maknem.Moram da vidim da li sam jos nekog pogodio,ne znam zasto ubio sam ja mnogo nevinih ljudi(naravno po zadatku)al eto kao da me je nesto prosto dozivalo.
Naglo sam ispustio svoj crni pistolj i potrcao prema razbijenom autu.Zaprepastio sam se kada sam video izuzetno lepu devojku plave kose,izbezumljenu, kao da je htela vristati jos od prvog pucnja ali je bila previse sokirana i nije mogla ispustiti ni najmanji zvuk.Moje oci su skenirale ceo auto i mrtvo,krvavo, ukoceno telo decka koga sam trebao ubiti.Lezao je na njoj, dok je one drzala njegovu glavu u krilu I mazila ga po bledom licu koje je sa leve stane imalo ranu od pucnja.Bilo je krvi naravno mnogo, ocekivao sam da ce devojka da me napadne I ubije na licu mesta ali auto je ispunjavala i neka cudna nevinost te devojke,drzala je njegovu glavu uplaseno ali isto tako imala je mio pogled kao da je ovo bilo sudjeno,kao da se vec pomirila sa sudbinom,kao da vidi(ili samo zeli videti)samo dobro u ljudima.
To me je jako iznenadilo mislim naravno da je bila i neizmerno tuzna ali njena dobrota me je na neki cudan nacin naterala da se pokajem,sto je veoma cudno jer se ja u zivotu nikad nisam pokajao.Iskreno na trenutak sam se zbunio nisam znao sta da uradim mislim nisam samo mogao reci 'hi I am kill you brother or boyfriend but I wann a help you' .Nakon par minuta primetila me je i pogledala tim njenim nevinim pogledom punim tuge. Niz njeno prelepo belo lice slivale su se suze,a iako je bila skroz krvava primetio sam da sam je pogodio u rame i da joj krv siklja iz njega.Odmah sam pomislio da sam je pogodio u rucnu arteriju,a iz iskustva sam znao da ljudi tako umru za manje od petnaest minuta.Ta arterija mi je moram priznati bila omiljeno mesto za pogoditi u kriticnim situacijama samoodbrane.Ta tisina dok smo razmenjivali poglede me je iskreno bolela i naterala da se pokajem po drugi put.
Slabasno i veoma tiho uspeo sam progovoriti-Oprosti...stvarno mi je jako zao...on je mrtav ne mogu mu pomoci,ali tebi mogu ruka ti krvari...ako dozvolis,pa mogu te odvesti kod lekara-je bilo jedino sto sam uspeo promucati.Jos uvek me je samo bledo gledala i na moju izjavu suze su joj jos vecom brzinom silazile sa lica. -Ne,ne ja...ne mogu ostaviti Jamesa....nezasluzujem preziveti...on je dao svoj zivot za mene... nikada ga necu ostaviti...ne zelim da se razdvojimo-rekla je na sta sam se ja jos vise pokajao saznajuci da sam upravo ubio decka jedne divne osobe velikov srca.
-Molim te… dopusti mi da te odbeem da bolnice, umreces ako ne sprecimo krvarenje-
-James volim te najvise na svetu, nikad te necu zaboraviti- bile su reci koje je stalno ponavljala uz plac.
Polako sam je uhvatio za ruku navodeci je da izadje iz auta.
Izasla je iz auta I pokusala da izvadi decka Iz njega ali nije imala snage.
-Molim tee, znam da je jako tesko ali I James bi zeleo da prezivis,podji samnom molim te- rekao sam u nadi da ce pomoci
Kimberly Rid P.O.V
Vrtelo mi se u glavi, bilo mi je muka, imala sam osecaj da cu da umrem od bola u ruci. Poslusala sam decka koji je verovatno pucao, I krenula sa njim do bolnice.
Ne mogu da verujem sta uoravo radim ali srce mi se raspada I ne mogu da kontrolisem sebe.
(…)
Probudila sam se u nepoznatoj prostoriji, izgledala je kao bolnicka soba. Na fotelji do prozoro je sedeo veoma lep, zgodan decko, kovrdzave kose koji je zamisljeno gledao kroz prozor. Ko je on?
U glavi mi se pojavila slika sinocne pucnjave I slika mene I Jamesa u kolima.
Vrisnula sam iz sve snage na sta je kovrdzavi decko naglo ustao I dosao do mog kreveta.
-Jesi dobro- upitao je zabrinuto
-Ti si ga ubio, jel tako, ti si onaj koji je ubio decka koji mu nista nije skrivio- rekla sam I suze su mi krenule iz ociju
-Izvini…. Jako se kajem…. Ja sa….-nisam mu dopustila da zavrsi recenicu
-Idi odavde, molim te idi-
Spustio je glavu I krenuo ka vratima.
Dosao je doktor da me obidje. Pitao me je kako sam na sta sam ja samo klimnula glavom. Rekao je da za dva dana mogu da idem kuci. Nije da mi nije drago sto cu napustiti ovu bezivotnu sobu sivih zidova I neudobnog kreveta ali sama pomisao da sad nemam nikoga je u meni budila zelju da ostanem u njoj.
Pored kreveta bio je mali sto, na kome je bila jedna kesa. Otvorila sam je, u njoj su bile stvari koje su verovatno ostale u autu. Iz nje sam izvadila Jamesov novcanik u kom je bila nasa zajednicka slika.
Toliko sam bila tuzna da nisam mogla da krivim onog decka zato sto mi je oduzeo nesto nezamenjivo.
