Par puta sam zaklapala oci ocajnicki pokusavajuci da zaspim,kako zbog umora,kako zbog toga sto sam zelela da zaboravim,da zaboravim sve i opet se nadjem u njegovom narucju.Bolelo je zaista jeste i moja ruka i srce i taj osecaj usamljenosti.Moje misli prekinulo je naglo otvaranje vrata.Videla sam prelepu priliku moga brata Marka.Bio je poprilicno visok,negde blizu metar-devedeset,imao je tamno plave oci,mio i uvek zastitniki pogled u kome bih se izgubila svaki put kada ga pogledam,znala sam da sam tu sigurna,mislim da je on to znao pa mi zato dozvoljavao da dugo bez posebnog razloga blenem u njega.Ono cemu sam uvek davala veliki upitnik bilo je njegovo veoma p rimetno zaljenje mene,za koje nikad nije hteo da mi da razlog.Imao je plavu kratku veoma lepo stilizovanu kosu.Takodje je bio divno gradjen imao je veoma p rimetne misice(kao onaj decko koji me je doveo ovde)i oblacio se jednostavno,ali moderno.Obozavala sam kad stavi staklene i crne rejban naocare koje sam mu ja kupila.(nemoj te me pogresno shvatiti nije da sam zaljubljena u njega bozee,ja sam samo veoma ponosna na svog brata).Dok smo bili mali cesto smo se svadjali,ali kada su pocele da nam se familijarno desavaju te gluposti poceo ke da me stiti kao lud i to mu je ostalo u navici.Ako bih ja naprimer pustila i jednu suzu zbog nekog bio je u stanju samo istrcati iz kuce i nasmrt prebiti tu osobu.Imao je godina kao ja 19,kako,pa bili smo blizanci.Ja sam doduse deset centimetara niza i da imam zele oci,dugu kosu,furam se na bolnicke spavacice:)mislim ja sam zensko.Ali kao sto sam vec napomenula posle tih pizda*ija u detinjstvu postali smo blizi nego ikad.Zasto?Jer smo se bojali bojali za svoje zivite,zapravo tada sam se ja vise bojala za njegov(jer nije znao zacutati kada ga neko povredi vrati gotovo troduplo,a to tada nikako nike bilo dobro)a on ipak za moj(jer sam bila mala,slaba,neiskvarena i jednostavno mislila sam da su svi ljudi dobri,manje bise te osobine imam i danas).
I previse uplaseno dotrcao je do mene,nekako prebledeo i samo pitao
-Ko je pucao-videla sam tugu ali i neverovatan bes u njegovim ocima
-Da ja sam dobro hvala sto si pitao-sarkasticno sam odvratila nadajuci se da cu skrenuti temu sa njegovog pitanja jer stvarno nisam zelela da jos neko pati zbog mene.
-Jel to bio on,vratio se da se osveti zar ne,nije mogao da nas jeb*no gleda srecne pa se vratio,zar ne?-bio je sve ljuci,e sad mi nista nije jasno znam da smo imali problema ranije i da sam ja verovatno uzrok vecini tih desavanja i da cu se kajati celog zivota sto mi Nikolas(moj rodjak i najbolji prijatelj)nije oprostio,ma samo sto me nije saslusao,vec nam je postao najveci neprijatelj,ali i pored toga nisam razumela tako burnu reakciju moga brata
-Sta?-jedva sam upitala tiho, nisam imala snage
-Nista,ja...oprosti jesi li dobro?-konacno se sabrao i poljubio me nezno u celo,seo je zatim pored mene na krevet
(...)
Naravno da mi nije opravdao svoju reakciju. Dok sam se prisecala onog strasnog prizora bol u mojim grudima se pojacala i pocela sam ne kontrolisano plakati iako nisam volela plakati pred bilo kim a kamoli pred bratom.Aparat za merenje otkucaja srca i znad mene je poceo pistati,a meni se sve zamutilo i oci su mi se pocele zaklapati
(...)
Kada sam se probudila videla sam brata i ovog puta i oca kako sede pored mene i zabrinuto me gledaju.Pokusala sam im se nasmejati.Nase razmenjivanje pogleda prekinuo je doktor koji je usao u prostoriju.
-Opet ste tu,zamolio sam vas da izadjete njoj je potreban odmor i san-pomalo grubo je rekao doktor
-Da,da oprostite samo smo morali da se uverimo da je uredu-odvrotio mu je moj brat posle cega je ustao,a za njim i tata pa su me poljubili i krenuli ka vratima.
-Molim vas,idite kuci,ja...bicu uredu, ne zelim da se vi mucite na tim stolicama-pa ovo je bilo neocekivano,ali mislim da su shvatili moju poentu,zapravo zelela sam da odu jer je bolnica budila lose uspomene u svima nama zbog moje majke,znala sam da ako budu ostali sve vise ce se plasiti i mozda cak pomisliti da ce mi se desiti isto sto i mami
-U redu...pa...svraticemo sutra ujutro-odvratio je moj brat pomalo bolno,da shvatio je.
Proslo je sat-sat ipo odkad su tata I Mark otisli. Umorna sam pa sam odlucila da malo odspavam.
Jako kratko sam spavala, nisam mogla da izbacim iz glave pucnjavu od one noci.
Cula sam kako neko kuca na vrata.
-Udji- rekla sam kad je na vrata usao kovrdzavi decko koji je ubio Jamesa
-Sta ti radis ovde, kako se uopse usudjujes da dodjes?-rekla sam I naglo krenula da ustanem ali ruka me je jako zabolela pa sam se vratila u prvobitni polozaj
-Dosao sam da ti ispricam nesto, celu noc nisam oka sklopio zbog osecaja krivice-
-Ne zelim da te slusam, odlazi- rekla sam besno
-Molim te, zelim da ti ispricam zasto sam pucao u tvog decka-
-Imas 5 minuta-rekla sam
-Slusaj, u zivotu sam ubio mnogo nevinih ljudi ali James je jedan od onih koje sam ubio sa razlogom.Pre godinu- dve godine sam ziveo normalno sa prododicom(mama, tata, sestra),ali jedna noc mi je promenila zivot. Svi smo sedeli za stolom I vecerali, odjednom se cuo jedan pucanj, pogodio je mog tatu u glavu, u trenutku se surusio na zemlju. Mama I sestra su odma dotracale do njega I pocele da placu I vrste, a ja… Ja sam samo stajao I posmatrao. Bio sam sokiran, nisam mogao da se pomerim.
-Kakve to sad veze ima sa Jamesom-drsko sam ga prekinula
-Saslusaj do kraja. Posle nekih mesec dana sam odlucio da osvetim tatu. Sakupio sam bandu(petoro momaka I 2 devojke) I ubiao redom svakog na koga sam malo posumnjao, ubiao sam im porodice, prijatelje… i naravno njih. Trebalo mi je godinu dana da saznam ko je ustvari ubio mog tatu. To je bio James I njegova banda. Jamesov tata je bogat, jel tako?-
-Da, pa?-
-Njegov tata je imao nekih problema oko vracanja duga sa mojim tatom. I kako sam ja shvatio James je hteo da pomogne tati I ubio je mog. Njegova banda je bila jedna od poznatijih medju bandama. Tu noc kad sam pucao sam rekao tim iz moje bane da cu ga sam upucati, znajuci da se on iskljucio Iz bane kad ih je policija zamalo uhvatila, I da mi sigurno niko nece posle praviti problem. Jamesovo ubistvo je bio moje poslednje ubistvo jer sam osvetio tatu I nema vise razloga da ubijam ljude- rekao je, I ja sam pocela da placem
-Kako da znam da ne lazes?- pitala sam ga
-To je vec do tebe, samo ti mozes odluciti da li ces do kraja zivota ziveti u lazim I u nadi da je James ubijen bez razloga ili da li je ubijemn iz osvete-
Ne znam sta da radim, da li da mu verujem, skroz sam zbunjena.
-Kako to da Jamesa ni jednom odkad smo zajedno nije niko pokusao da ubije, ipak je bio deo bande?-
-Pa mozda je jste neko pokusao, ali ti ne znas za to-
-Ne znam da li da ti verujem-
-Nisi ti prva devojka cijeg sam decka ubio ali si jedina koja zasluzije da zna razlog-
Rekao je I krenuo ka vratima.
Pocinjem da mu verujem, secam se da je jedno jutro kad smo trebali da se najemo James bio pretucen, I da nije hteo da mi kaze sta se desilo, tada smo se jako posvadjali.
-Cekaj- viknula sam I on je stao
-Da?-okrenuo se I krenuo ka meni
-Verujem ti- rekla sam I na njegovom licu sam videla iznenadjenost ali I srecu
-Stvarno?-
-Pored jednog razloga drugi je to sto u proslosti jedna osoba nije tela da mi da sanasu I da mi oprosti, iako sam joj ispricala istinu, ja sam se lose osecala pa ne zelim da se neko oseca isto kao I ja jer znam da jako boli- rekla sam
-Nadam se da je to sto si mi ispricao istina jer ces zazaliti ako nije-
-Istina je, mozes mi verovati- videla sam mu u ocima da je srecan.
-Ne idi, zelim da mi pricas o sebi, za pocetak kako se zoves?-rekla sam a on je seo na fotelju
-Zovem se Harry-lepoo imee
-Ja sam Kimberly, prijatelji me mogu zvati Kim- rekla sam davajuci mu do znanja da zelim da budemo prijatelji, imamo dosta zajednickog, kao sto je gubitak jednog od roditelja
-Da li te ja mogu tako zvati-
-Mozes- rekla sam sto je njemu izmamilo osmeh
Mozda se sve previse brzo izdasavalo, juce am htela da ga mrzela jer je ubijo Jamesa, a danas smo prijatelji. Ali prosto mi je sad potreban neko, nemam nikog sam tate I brata.
(…)
Ispricao mi je dosta toga o sebi.
Osecaj je vezoma cudan, ja lezim ranjena od strane njega I pricam sa njim o necemo sto nisam ni sa kim drugim.
-Idalje se osecam krivim sto sam te upucao-
-Ne mozemo tu nista sada, nisi hteo, nadam se, I to je to, procice-
Pala je noc, a Harry jos nije otisao. Pitam se kako to da ga doktor jos nije oterao. Nisam znala sta da mu kazem, bilo mi je glupo da mu kazem da ide, da ne ispadne da ga teram.
-Cudi me da doktor jos nije dosao da ti kaze da moras da ides, moj tata I brat su morali da odu-
-Ne znam, ja cu biti ovde dok me ne isteraju- rekao je
-Ipak sam ja krav za to sto si ovde-zevnula sam, Harry je rekao da spavam, jer je verovatno primetio koliko sam umorna.
