Natura Regulares

II

Kad sam sklopila kakav takav dogovor sa Demonom, kojem usput rečeno, ne znam ni ime, niti bilo šta o njemu, krenuli smo lagano. Nisam obraćala puno pažnje na smer, jer je rekao kako zna kuda da krene, ali ipak ne poznaje grad. Upravo zato sam mu i bila potrebna, da mu budem lični putokaz, i pristala sam na to u zamenu da on meni bude lična zaštita. Nisam mu rekla zašto, nije ga ni zanimalo, pristao je izgledom kao da se dosadjuje. Bila sam zahvalna na toj nezainteresovanosti jer mi se nije dalo objašnjavati o svojem jadnom životu i budućnosti, koja je u ovom trenu neizvesna.

Bilo je dobro što noć nije još uvek u potpunosti pala, već je nebo tek počelo da dobija tamniju nijansu plave, zvezde su počele da se vide, ali vazduh je na moju žalost postajao hladniji. Moja tanka kožna jakna možda neće biti dovoljna zaštita od hladnoće, jer iako je još uvek leto, noći su bile hladne. I duge. Vrlo duge. I to je ono što me je činilo uplašenom i nesigurnom. Možda nije trebalo da pristanem na ovo? Sa druge strane, nije da sam imala nekog drugog izbora... Čuvari su mi za petama, a s obzirom da u ovo doba godine noć traje duplo duže, u opasnosti sam i od drugih ljudi i raznoraznih bića koja sam čekaju na nedužnu žrtvu. Do djavola, i naletela sam na jednog od njih, sreća pa je ovom trebala usluga koja se ne odnosi na ubijanje i korišćenje mog tela kao večeru.

Koračala sam spuštene glave, prateći demona, umesto da on prati mene, i kad sam udarila u njegova ledja,  shvatila sam da je stao. Iznenadjena time, premda ne bi trebalo da budem, pogledala sam ga namršteno.

"Zašto si stao?" narogušeno sam pitala, kao da sam ja glavna ovde. Pogledao me je podignute obrve, koja je njegovo lice učinila lepšim. Bio je lep, za jedno čudovište, sa tim savršenim usnama, i snažnom vilicom, i mislila bih tako sve dok ne bih pogledala u njegove oči koje su bile crvene kao krv. Onda bih se setila ko je i šta je, i taj utisak bi nestao, bar sam se uveravala da je tako. Izgledao je kao da se dosadjuje, premda je i pored tog izgleda opšte dosade izgledao i pomalo radoznalo. Okrenuo se oko sebe, podignutim obrvama pogledao po okolini i tek onda mi odgovorio.

"Kuda dalje? Tražim gradsku riznicu i biblioteku, ali pre toga moram da svratim do krčme...hm, "Lost Hound", da to joj je naziv. Prlično čudan naziv, ali to nije ni bitno." onda mi je pokazao rukom da ja krenem i pokažem mu put.

Ali nisam mogla. Nikako. Krčma možda i da, ali gradska riznica i biblioteka nalaze se u samom srcu grada, odakle sam ja proterana, što je značilo da ne smem ni da dišem u tom smeru, a kamoli da došetam i udjem u te najvažnije i najčuvanije prostorije grada.

"Oprosti, ali ja ne mogu tamo. Odvešću te do krčme, to da, ali ne smem do riznice. Ona je u centru, meni je taj smer zabranjen." kako nisam videla kuda je krenuo? Odmah bih odbila, pa sad ne bih morala da se nosim sa njegovim ljutim izrazom lica. Ubiće me.

"Zašto ne bi smela? Ne brini se za ulazak u riznicu, provalićemo, neprimetno." talas hladnog vazduha prostrujao je zajedno sa njegovim rečima.

"Pa, ovaj...postoji nešto što ti nisam priznala." bojažljivo sam rekla. "Ja sam...proterana iz ovog grada. Formalno." brzo sam završila. Eto, sad će da raskine dogovor, i ja ću biti prepuštena sama sebi. Nisam to želela, ali znala sam da mi neće pomoći ako ja ne mogu njemu. Neko vreme je bilo tiho, niko ništa nije govorio, pa sam podigla pogled, ne mogavši više da podnesem tišinu. Gledao me je zainteresovano, podignute obrve.

"Zašto si proterana?" molim? Zanimalo ga je to?

Jer je trebalo da se udam za gradonačelnikovog sina, pomislila sam u sebi.

Bila sam zaista obećana tom razmaženom klipanu, koja je čak bio i dve godine mladji od mene. Godine su doduše bile najmanji problem tu, činjenica je bila ta da prosto nisam želela da se udam za njega. Nisam ga volela, nije mi bio čak ni simpatičan. Bila sam ćerka jednog od najvažnijeg čoveka posle samog gradonačelnika, i znala sam da mi predstoji brak iz koristi, a ne ljubavi, ali nisam to mogla učiniti. Sve ono za šta sam bila odgajana, učena, pažena, bilo mi je ništa, nevažno, osećala sam i mislila drugačije, i kako sam mogla da se predam muškarcu ako se svi moji instinkti protive tome, ako mi svaka ćelija tela govori drugačije, da postoji nešto drugačije, nešto bolje za šta sam rodjena. Nikako. Ali problem je bio u tome što ja kao žensko dete i žena uopšte nisam imala nikakva prava, niti sam se bilo šta pitala. Molila sam, i plakala, onda kad sam videla da to neće upaliti, vikala sam i pretila, no nažalost moji roditelji nisu ni reagovali na to. Otac me je odbacio kao dosadnu mušicu koja nema pametnija posla, a majka... iako je bila žrtva iste sudbine, zarobljena u braku sa čovekom koga mrzi, a pati jer voli drugoga, ona mi je samo rekla da je tako kako je, i da se moram pomiriti sa stvarima.