Natura Regulares

III

Krčma je bila jednospratna zgrada, tamne cigle, koja je od vremena, ali i nepažnje negde bila skoro crna. Bilo je i mahovine na zidovima, tamo gde je bilo više betona, krov je bio naheren, verovatno jer poslednjih petnaest godina niko nije vršio nikakvu prepravku nad njime. Prozori su bili drvenih okvira, sa kojih se boja ljuštila, a iz njih je dopirala žućkasta svetlost, koja je bila jedini pokazatelj da gostionica radi, u inače pustom naselju. Naravno, vika i raskalašeni smeh koji se čuo kad se dodje u neposrednu blizinu, je takodje dokazivao isto, i pozivao svakoga ko je bio hrabar ili dovoljno lud, da udje.

Sebastian je svakako spadao u jednu od ovih skupina, jer je upravo koračao ka vratima, i hrabro ih otvarao. Da li je bio lud, ili samo hrabar, nisam još shvatila, ali svakako hoću jer sam trenutno zaglavila sa njim. Ja sam svakako luda, jer umesto da ga čekam napolju, idem za njim i ulazim unutra.

Prostorija u koju smo ušli bila je glavna, kao i najveća. Svetlo je bilo žuto, i delovalo je prigušeno zbog količine dima u prostoriji, koji me je gušio. Dve velike peći, jedna nasuprot vratima, jedna pored kuhinje, odašiljale su vrelinu i u tren oka sam već bila oblivena slojem znoja. Teško sam disala, što od straha što od proste nemogućnosti da normalno udahnem vazduh. Gledala sam levo, desno po prostoriji, jer je gospodin Sebastian gledao pravo pred sobom, kao da mu niko ništa ne bi. Frknula sam na to.

Iako je bila velika prostorija, zbog broja ljudi koji su se nalazili u njoj, delovala je skučeno. Stolovi načičkani svuda gde je bilo mesta, bili su za troje, ali je zahvaljujući velikom broju stolica slično pravljenih, taj broj premašivao tri za mnogo više. Negde ih je bilo i po desetoro za stolom. Svi su pričali u glas, nadvikivali se, kartali, neki su obarali ruke, a bilo je i skupine koja je sumnjivo gledala sve oko sebe zlokobnim pogledima koji nisu slutili na dobro.

Prostora za hodanje gotovo i da nije bilo, i da bi se probili tamo gde Sebastian želi da stigne, morali smo da se guramo kroz gusto postavljene stolove. Bokom ili rukom bih svako malo dotakla nečiji prljavi i znojavi deo tela. Nažalost bilo je i onih ne tako slučajnih dodira, ali trudila sam se da stisnutih usnica što više ignorišem gadjenje koje bih osetila, kao i trnce straha koji mi se penju i spuštaju ledjima čitavo vreme. Nakon par, vrlo mučnih minuta, zaustavili smo se u samom uglu prostorije. Osobe ispred čijeg stola je stao Sebastian, bile su upravo one koje su zlokobno i procenjivački gledale sve u prostoriji. Stresla sam se, jer sam na neki čudan način i pretpostavljala da će upravo ovako i ispasti.

Sebastian je i ne pogledavši me, seo za njihov sto. Očekivala sam da će ga odmah nakon procenjivačkog pogleda napasti, ili možda čak i ubiti, tako su izgledali, ali na moje iznenadjenje tako što se nije desilo. Uzdahnula sam sa olakšanjem i pogledala oko sebe, a onda sam osetila povlačenje. Bila sam sigurna da ću da tresnem o pod, ali bila sam smeštena na jednu od stolica. Pogledala sam u desno i videla da me je demon povukao da sednem, koji mi je sad klimnuo glavom potvrdjujući moje misli. Zar ih može pročitati?! No pre nego što sam stigla i da uzvratim klimanje, okrenuo se i tiho započeo razgovor sa ostalima.

Koliko god da sam naprezala svoj sluh, i koliko god da sam se približavala, nisam uspela da čujem ni jednu jedinu reč razgovora. Kao da nisam bila u mogućnosti za tako nešto, ali bilo je to ludo i pomisliti, jer iako je bilo veoma glasno, bila sam dovoljno blizu da bar čujem svaku treću reč.

Ali, nisam čula ništa, samo sam videla povremeno klimanje glavama, brzo otvaranje i zatvaranje njihovih usana, izgledalo je kao da raspravljaju o nečemu. Sebastian je imao namrštenu grimasu i kao da je žustro ubedjivao drugog tipa u nešto. Pomno sam ih pratila i čak sam pokušala da im čitam sa usana, ali ni to mi nije pošlo za rukom. Namršteno sam gledala čas jednog, pa drugog, nepoznati je u jednom trenutku počeo i ljutito da gestikulira rukama i odmahuje glavom.