Natura Regulares

VIII

"Šta je bilo?"

"Koga si čula?" kao kroz maglu čula sam Sebastianova pitanja, ali nisam mogla dovoljno dugo da se fokusiram da bih odmahnula glavom.

Samo sam stajala tamo pred tim vratima i tupo zurila pred sobom ne želeći da poverujem u ono što sam čula. I koga sam čula. A opet nije bilo sumnje u to da sam čula istinu. Pravu istinu, ili bar deo nje, napokon. A opet mi ništa nije bilo jasno.

Osetila sam guranje i lagan udarac o rame, koji me je trgao, pa sam sada počela da odmahujem glavom dok su mi suze punile oči.

Moraš je naći Raili takav je bio dogovor, ne interesuje me ko je sa njom, niti bilo koej druge tvoje izmišljotine... Ne mogu da je nadjem i ne mogu da porazim demona, je l čuješ? Ne znam samo kako se upetljala sa jednim.... rekao je moj otac.

Ponavljam ti Raili, nije me briga. Ili ti, ili ona. Biraj. A ja slutim da će biti ona, onako kako si mi je već i obećao, jer je baš tvoja starija ćerka rešenje za sve moje probleme. Njena smrt doneće nam pobedu, ono što već dugo čekamo.

Tako je, odgovorio je moj otac sa pohlepom u glasu... ne brini se, na tragu smo joj.

I tu sam prestala da slušam. Nisam mogla više, a to nije mogla biti istina. Ali bila je, čula sam glasić iznutra. I znala sam da je u pravu. Samo je bilo teško prihvatiti takvu izdaju kao istinu. Bolelo me je, i bila sam zbunjena. Zar me je zato želeo udati za njega? Ništa mi nije imalo smisla...

Odbijala sam verovati da je moj otac takva osoba, ne verujem da nu nije ni malo stalo do mene pa bi tako nešto učinio, ne, ne...

Trgla sam se kad sam osetila hladni dodir po čelu. Podigla sam pogled i videla da me Sebastian posmatra pogledom koji bih kod njega mogla okarakterisati kao blagi. Kad je spustio ruku shvatila sam da me je on dodirnuo. Gledala sam ga suznih očiju, nemo tražeći objašnjenje, molila sam se za to da kaže da sam pogrešno čula, da je sve jedna greška, ali nije bilo tako. Što je njegov pogled postajao blaži znala sam da u mojim očima vidi koliko me zapravo sve ovo boli... Pomalo me je i nerviralo to što me u neku ruku verovatno i sažaljeva, ali nisam imala snage da se sad pretvaram da sam jaka, pa sam samo pustila koju suzu da padne.

Sebastian me je pustio da se koji minut utapam u tuzi i neverici, izdaji i svim osećanjima koja su me sad obuzimala, a nisam ih mogla čak ni registrovati sve. Ali jedno jesam. Strah. Nije da se ranije nisam bojala za svoj život, s obzirom na to da me je gomila plaćenika, jer sam od sada tako nazivala sve čuvare, jurila bilo je teško ne bojati se. A ni to što sam sve vreme sa jednim demonom, koji me jedini štitio od njih, a nije bilo nikoga i ničega da me zaštiti od njega nije pomagalo.

Ali, bez obzira na svu moguću opasnost od Sebastiana, verovala sam mu. I to me je takodje šokiralo. Kad se to desilo? Nisam bila sigurna koji je trenutak bio presudan da mu poklonim svoje poverenje, mada kad se sve pogleda i sklopi i nije bilo tako teško shvatiti zašto mu verujem. Jedna od prvih osoba koja na neki, bar sitan način brine o meni, i to mi je bilo dovoljno. Ne želeći da se više bavim svojim emocijama, okrenula sam se oko sebe i shvatila da je Sebastian nastavio potragu za pečatom. Nisam mislila da hoće, ali opet verovatno je pomislio što da ne? kad sam se ja maločas isključila.

Obrisala sam suze i prišla mu da mu pomognem. Pogledao me je kad sam mu se približila i odmerio me je kratko. Kad je na osnovnu tog vizuelnog pregleda shvatio ko zna šta, kratko je klimnuo glavom i ponovo sam počela da preturam sve po fiokama. Možda sam bila i nepotrebno nasilna, izbacujući sve iz njih, namerno sam bacala stvari svuda oko sebe isterujući frustraciju na taj način.

Bilo je to glupo i nesmotreno, znala sam, ali nisam mogla da se obuzdam. Stenjala sam od muke, i grčevito stiskala razne pergamente i papire, neke pri tom i cepajući, ali nisam marila za to.

Više me nije bilo briga. I jednom momentu sam bacila i mastionicu sa stola koja je napravila ogromnu tamnu mrlju na tepihu. Kratko sam gledala u tamnu boju koja me je podsećala na očeve oči i zamišljala sam njegovo lice kako pristaje na odurne planove Merita. Odmahnula sam glavom i prišla još jednom ormaru sa mnoštvom fioka. Kome su potrebne sve te fioke? Pitala sam se dok sam počela jednu za drugom da otvaram i preturam po njima. Bilo je svega i svačega u njima, od pera za pisanje do čačkalica, sve osim onoga što nam je trebalo. Gde je taj prokleti pečat, ljutito sam pomislila i naglo otvorila sledeću.

Shvatila sam da su ti moji potezi postali preglasni, kad mi je Sebastian naglo prišao i povukao me za ruke. Odmakla sam ruke od nameštaja i pogledala ga zbunjeno. Nisam znala šta mi je bilo, pa sam u pokušaju da utešim samu sebe skupila ruke oko sebe. Nisam mogla da podnesem njegov zbunjeni pogled kojim je proučavao, pa sam ponovo spustila glavu. U trenutku kad su se začuli glasni udarci po vratima ugledala sam nešto što me je jako začudilo.

Sebastian me je odmah uhvatio u naručje i povukao, ali ja sam se otela pokušavajući da dokučim šta je to što sam videla. Pre nego što je stigao da me ponovo uhvati stigla sam do fioke i pružila ruku da dohvatim sjajni predmet, a u tom trenutku su vrata bila razvaljena. Trgla sam se, što od takvog upada i činjenice da smo uhvaćeni, a najviše zato što me je Sebastian besno povukao.

Pre toga sam već bila uhvatila predmet pa sam ga jednostavno povukla jer sam ga se gčevito držala. Bio je zakačen na dugi lanac koji je za sobom povukao još nešto nama vrlo važno. Radosno sam uskliknula kad sam shvatila šta pečat! Zgrabila sam ga rukom nadajući se da mi neće ispasti.

Istog trenutka sam shvatila u kakvoj smo opasnosti pa je onaj trenutni osećaj ushita bio zamenjen strahom. Srećom po mene, Sebastian je shvatio da nisam sposobna da sama bežim pa me je i dalje držao i vukao ka prozoru. Ja sam uplašeno gledala ka čuvarima koji su ovde imali plave uniforme, i ulazili u sve većem broju. I ne, ovaj put nisu ni hteli da pokušaju sa pregovaranjem, zlokobni izrazi lica i napeto oružje govorili su samo jedno, odavde nećemo izaći živi.

Glasno sam dahnula kad sam shvatila to i grčevito se uhvatila za demonov kaput i pogledala ka njemu. Ubrzano sam disala, strah me je sve više uzimao pod svoje jer je vrme teklo prebrzo, a mi ga i nismo imali, a trebalo nam je vremena da smislimo kako da pobegnemo. Znala sam da i Sebastian misli isto po njegovom izrazu lica koji je postajao sve ljući, što me je plašilo. Znači li to da počinje ono..?

Nisam imala vremena da mozgam dalje jer je nešto puklo negde u sobi pa me je trglo van iz mojih misli. Okrenula sam se ka vratima i ono što sam videla nateralo me je prestrašeno zajecam. Okrenula sam se ponovo ka Sebastianu i još čvršće stegla revere njegovog kaputa. Moj otac i Merit stajali su i gledali nas krvožednim pogledima. Sada sam otprilike znala i zašto. Nisam htela da nas uhvate, ne želim smrt, ne sada.. Ali čini mi se da nam odavde više nema izlaza. Čula sam Sebastiana kako nešto mrmlja, možda je i opsovao.

Odjednom hladna crna magla, ili je to bio dim, nisam bila sigurna, počela se podizati oko mene i Sebastiana, obavijajući nas gotovo u potpunosti. Šokirano i uplašeno sam gledala oko nas u potrazi za mestom za beg, ali magla-dim je postajala sve gušća i hladnija. Osetila sam kako me Sebastian okreće tako da mu budem ledjima priljubljena o prsa, i kako me samouvereno vuče ka prozoru. Stvar koja nas je okruživala imala je i neku čudnu moć u sebi koja nas je činila nervoznima, strah je bivao jači, a sposobnost da trezveno razmišljamo sve manja. Tada sam shvatila da ovo radi sam Sebastian.

To me je opustilo na jedan kratki momenat, a onda me je nagli preokret ponovo uzburkao. Leteli smo! I to bukvalno. Osetila sam blagi udarac kad sam se zabila o demona, a onda sam čula glasno pucanje stakla i onda ništa. Zavrištala sam od straha i iznenadjenja.  Delići stakla leteli su svuda oko nas, i sa nama na dole u vrtoglavom letenju ka tlu. U nekoj sekundi sam prestala da vrištim, samo sam prebrzo dahtala u potrazi za potrebnim mi vazduhom koji je silovito strujao svuda oko nas. Oči sam držala čvrsto zatvorenima u nadi da ću tako izbeći smrtonosni pad.

No, pre nego što sam stigla još nešto pomisliti glatko smo se spustili na tlo.

Sad kad stajala čvrsto na zemlji osetila sam lagano olakšanje, ali bilo je i posledica ovog, iako vrlo kratkog, zastrašujućeg letenja. Vrtelo mi se u glavi, zbunjeno sam gledala svuda oko sebe i okretala sam glavu brzo levo-desno u nadi da ću se brže fokusirati tako.

Brže nego malo čas, Sebastian me je ponovo uzeo u naručje i odveo nas dalje u noć.