Natura Regulares

VII

Stajali smo na postolju i gledali  razrogačenim očima u knjigu. Možda je nekome ta knjiga delovala obično, meni je izgledom bila veličanstvena. Iako u prilično lošem stanju, što me je rastužilo i priznajem pomalo i razočaralo, osećala sam i strahopoštovanje što napokon imam priliku da vidim jednu uživo.

Sebastian joj je prišao i zagledao sa svih strana, što mi je bilo čudno, očekivala sam da će je odmah zgrabiti i da ćemo odmah pobeći. Da budem iskrena pored ogromne želje koju sam imala za ovaj trenutak, nisam osećala ništa drugo osim strahopoštovanja. A očekivala sam mnogo više emocija sa moje strane. Ali, ispostavilo se da sam samo mislila da osećam ogromnu ljubav prema tom predmetu, jer kad sam je ugledala ostala sam prazna. I onda sam, pomalo razočarano shvatila da sam zapravo bila zaljubljena u priče koje sam kao devojčica slušala, u hrabre junake koje se bore za prave stvari, onda gde dobro pobedjuje zlo, a da predmet nije bio bitan, već sama priča, suština, bez obzira na to čitaš li ih sam, ili slušaš.

Skupljenih obrva sklonila sam se u stranu u čekala da Sebastian završi, pa da već jednom odemo odavde. Dovoljno nevolja smo proživeli zbog jednog malog predmeta. Medjutim, Sebastian je i dalje gledao i razmišljao, nije bilo nikakve reakcije. Čudno. Prišla sam mu, ne bih li videla u čemu je stvar, nisam videla ništa neobično na knjizi, osim možda velike mogućnosti da joj otpadne korica, ali osim toga.... Oh, ne...

Kad sam zakružila visoki sto na kojem je stajala, videla sam da je knjiga, kao i mnogo drugih bila pričvršćena lancem i katancem, i nije bilo šanse da je uzmemo samo tako. Pa naravno, čim je to toliko bitno neće je samo tako ostaviti, setila sam se. Ali ono što me je još i više zabrinulo, bila je činjenica da sam prepoznala pečat na katancu. Isti takav znak-detelina i mač, nosio je moj nazovi verenik, a to je bilo porodično obeležje. On je kao budući naslednik svega sigurno imao i ključ za ovaj katanac.

"Sebastiane, znam kako možeš otvoriti ovaj katanac." bojažljivo, bojeći se njegove reakcije, rekla sam. Hitro se okrenuo i pogledao me iznenadjeno.

"Kako?" nikad nije trošio vreme na priču, a tako bih volela da odložim svoje priznanje.

"Pa, moj verenik, ovaj, sin gradonačelnika, to jest, njihovo porodično obeležje je ovaj znak." nekako sam potisnulo kroz stisnuto grlo. Strah me je činio ukočenom, i šeprtljavom.

"Verenik? Ne razumem, kako si onda prognana? I što je još važnije kako da mu uzmemo ključ?" brzo je postavljao pitanja, a ja sam polako pokušavala da nekako čitavu priču skratim što je više moguće.

"Uh, pa bila sam verena za gradonačelnikovog sina, ali nisam htela taj brak, medjutim, niko me nije slušao, a ja sam slučajno zakasnila na venčanje pa su me zbog toga prognali. A ne znam kako bi mogao da uzmeš ključ, mislim sigurno ih ne nosi sa sobom, negde su u njegovoj rezidenciji verovatno, nisam sigurna." ispričala sam brzo, prebrzo, ali po demonovom izrazu lica videla sam da me je shvatio. Dobro bar neću morati da se ponavljam, dovoljno mi je neprijatno i ovako. Par trenutaka me je gledao nekako zamišljeno.

"Zanimljivo." rekao je, i nastavio da razmišlja.

"Vidi mi svakako idemo izvan ovog grada, čim završim ovaj zadatak, zato... Predlažem da mu ukrademo ključ. Znaš gde je rezidencija je l tako?" klimnula sam.

Sa jedne strane mi se i svidela takva ideja. Ali... šta ako nešto podje po zlu? Grickala sam usnu dok sam razmišljala i prisećala se puta do njegove palate. Ironično je to što sam znala plan celog mesta gotovo napamet, ali kad je u pitanju Meritova palata, tu sam već bila nesigurna. Ali istina je bila u tome da sam tamo retko zalazila, čak i onda kad smo postali verenici silom prilika. Nije mi se svidjao taj dečko, bilo je neke čudne ambicije u njegovom pogledu, i sve to zajedno sa njegovim nadmoćnim stavom bilo mi je jako odbojno.