Natura Regulares

XIII

Grozničavo sam udisala, preko mi potreban vazduh. Kao da sam dugo bila sprečena da pristojno dišem, i sad mi pluća grčevito žele povratiti izgubljeno. Šokirano sam otvorila oči kad je gomila osećaja počela militi mojim telom. Kao da su sitni talasi struje prolazili kroz svaku moju venu, udovi su mi postajali jači i gomila trnaca je odavala utisak kao da mi se telo vraća u život.

Kao da se ja vraćam u život.

Nisam razumela u čemu je stvar. Zbunjeno sam gledala u Sebastianovo lice nada mnom, zašto je delovao tako očajno? Šta se desilo?

Malo sam se namrštila, pokušavajući da se setim šta je bilo pre moje nesvesti, jer toliko sam shvatala, nisam bila svesna do maločas. Znam da sam bila vezana i spremna da budem žrtvovana, ali onda se nešto čudno desilo.. Zar su uspeli? Ali, da jesu ja sad ne bih bila živa. Dakle, nije to.

Umom su mi bljeskali razni delovi čitave večeri, Sebastian je bio ljut, van kontrole, i sve ih je sredio za manje od pet minuta. Uništo je čitavu zgradu. Šokirano sam gledala kako im uzima duše, baš kao što mi je i rekao. Bio je tako... nisam mogla naći pravu reč, ali znam da sam bila van sebe, od straha i zapanjenosti.

Sve do onog trenutka kad se okrenuo ka meni verovala sam da mi ne bi naudio. Ali, nisam ga mogla kriviti. Nije se mogao boriti dugo protiv svoje prirode, posebno kad ga u potpunosti obuzme, kao što je tada očito to bio slučaj.

Sećala sam se tačno svake reči koju mi je uputio kad me je upozoravao na sebe. Trebalo je da zatvorim oči, jer su one prozor u dušu, pa kad vidi da sam trenutno nedostupna, trebalo je da otrčim i sklonim se na sigurno dok se on ne vrati sebi. Ali nisam to učinila. Zašto ga nisam poslušala? Nisam znala.

No, kako ja nisam uradila ono što je trebalo, on je došao po svoje i vrlo dobro se sećam osećaja kako mi sve klizi kroz prste, a telo mi postaje sve teže i teže.

U glavi mi je bilo zbrkano zapravo...ali znam da sam umrla. Ili ipak nisam?

"Šta se desilo?" promuklim glasom sam pitala i time izazvala sebi još jedan napad kašlja. Sebastian me je potapšao po ledjima, i pomogao mi da sednem, naslanjajući se na njega. Negde uz put svega ovoga izgubila sam stid izgleda, jer sam potpuno slobodno prihvatila njegovu ruku kao oslonac.

"Ni sam ne znam tačno, ali jedno je sigurno, nisam uspeo. Nisam te ubio i uzeo ti dušu." uzbudjeno je rekao.

"Zvučiš srećno zbog toga."

"Zato jer jesam. Ne bih podneo da ti se nešto desi, a kamoli da ja budem taj koji će ti nauditi." ganuto je rekao a i sama sam se osetila emotivno.

Nisam sigurna kad smo razvili neka osećanja jedno prema drugom, ja možda i prvog momenta kad je pristao da me čuva, ali bila su tu. Za mene je to nekako došlo prirodno i nagonski, čitavog života rastem bez ljubavi a sa velikom željom za istom, i čim mi je neko prvi put predložio nešto što bi bilo za moje dobro ja sam se rastopila.

Možda je bilo pogrešno što je taj neko bio baš Sebastian, demon koji ne preza od ničega, ali šta je tu je. Ako ništa drugo bar i on oseća nešto.

"Oh... Kako si uspeo u tome da prekineš taj proces? Rekao si mi da jednom kad nanjušiš dušu koju želiš, da nema sile da se zaustaviš." skrenula sam sa teme osećanja, jer mi je to sve novo i iskreno osećala sam se neugodno razgovarajući o tome svemu.

"Kao što rekoh, ne znam baš tačno. Premda pretpostavljam da ima veze sa time da smo dugo vremena proveli zajedno... ko zna, možda je i mojoj vrsti u neku ruku neprirodno da ubijaju partnere."

Dugo vremena zajedno? Jedva se znamo tek jednu noć. Istina ovde noć traje i predugo ali... Odmahnula sam glavom. Šta god da je u pitanju, sad i nije više važno. Bitno je da smo oboje živi. Što me je i podsetilo...