Bili smo na Strossu i pili vino iz plastične boce. Mladen i Maja, Hrabri i Anđelko, Miroslav i ja. Završavali smo bocu i razmišljali kako da se dokopamo druge. Ivana je sjedila malo dalje tipkajući po mobitelu, bili smo joj glupi. Trava na Strossu, blago orošena, svjetlucala je pod slabim svjetlima ulične rasvjete. Ljeto je bacalo zadnje karte, a jesen pobjeđivala. Dosadna subota. Maja je odjednom ustala.
Idem doma! – vrisnula je sa suzama u očima. Mladen ju je zbunjeno pogledao. Svi smo ju pogledali.
Kaj ćeš doma? – upitao sam nezainteresirano i nagnuo bocu cijedeći zadnje gutljaje.
Pisat ću dnevnik i napisat ću da me ne voliš! – vrisnula je prema meni.
Pa on te voli – pokazah na Mladena.
Budalo! Ti ništa ne kužiš! – još jedan vrisak.
Boca je bila prazna. Maja je imala pravo, ništa nisam kužio. Miroslav je imao blesavi smiješak na usnama, niti on nije kužio. Svi su me gledali, jebena situacija. Maja je krenula prema tramvajskoj stanici. Ivana je potrčala za njom, Mladen je i dalje zbunjeno gledao, ali sad prema meni. Subota je odjednom svima postala zanimljivija. Vrtio sam praznu bocu od vina i razmišljao di je najbliža vinarija.
Di ti je Ana? – upitao me je Hrabri.
Ne znam, bila je doma jutros.
Opet ste se posvađali?
Jebiga.
Idemo do Jabuke? – Predložio je Miroslav.
OK – rekao je Mladen, Hrabri i Anđelko su imali druge planove, meni je bilo svejedno.
