Letnja kiša prala je prljave ulice njenog grada. Dok je umorno hodala kao u usporenom snimku, razmišljala je o životu i njegovoj svrsi. Da li je ispunila svoj cilj? Koji je njen cilj bio uopšte?
Koliko se pomakla od početka?
Njeno ime bilo je Ana. Svilena duga crna kosa krasila je njeno kristalno čisto i nežno lice, dok su krupne smeđe oči bivale kao bodež za ljude koji su je obasipavali negativnom energijom. Jakih obrva, jagodičnih kostiju, sa velikom dozom samopouzdanja bila je kraljica svog usamljenog kraljevstva. Naučena na samoću njen život upotpunjivalo je samo jedno doduše veliko i umiljato biće. Njen pas, Ben, doberman. Sa svoje uskoro navršene 23 godine bila je bez porodice, sa jednom jedinom prijateljicom Norom sa kojom je delila svako jutro crnu gorku kafu. Skoro svako popodne je provodila u parku čitajući knjige i šetajući Bena,a prepodneva provodila je na poslu. Njen život nije bio preterano zanimljiv. Radila je u malom kafiću koji je prodavao najlepše krofne u gradu. Ali njeno interesovanje u slatkiše nije bilo na visokom nivou. Zvanje konobarice nikad joj nije bilo drago, Ana je bila umetnik. Umetnik u duši, i u slobodno vreme. Sve svoje emocije i frustracije koje bi stekla tokom dana iskalila bi na platnu uz tamne tempere. Njena dela bila su krajnje depresivna, ali su se iznenađujuće dobro prodavala u obližnjoj galeriji.
Teško detinjstvo joj je često bila prepreka u upoznavanju novih ljudi. Za svaku vrstu radoznalosti, Ana bi dobijala udarce. Po glavi, stomaku, rebrima, nogama, rukama. Po celom telu. Njen otac nije mario za njen izgled niti zdravlje. Jedino do čega je njemu tada stalo jesu alkohol i lake žene sumnjivog morala. Njegovi najveći poroci. Nažalost Anina majka nije imala snage da se izbori sa teškim temperamentom svog supruga i Aninog oca, njene muke su se tragično završile kada je Ana navršila 13 godina. Iako nikad nije imala problema sa tabletama protiv bolova, jedne večeri granica se drastično pomerila, pa onda i prekoračila, i tu je na život Anine majke stavljena tačka. Kao jedinica, sa propalim alkoholičarom nije imala izbor. Pri sticanju punoletstva Ana je pobegla iz zatvora koji se nazivao njenim životom. Sva ušteđevina koju je čuvala celih 5 godina od trenutka majčine smrti iskorišćena je za stan u gradu na drugom kontinentu kao i za kartu do tog mesta. Težak početak, ali je barem nov. Žestoko se potrudila da priguši sve tragove po kojima je njen otac može pronaći. U strahu i bedi započela je novu bitku, bitku za sebe.
Polako ali sigurno je došla i peta godina od Aninog smelog bega i borbe za nov i bolji kvalitet života. Ali nije uspela sav prethodni bol da sakrije od sebe. Koliko god da se trudila. Njeno detinjstvo ostalo je urezano u sećanju kao najmračniji deo njene ličnosti. Deo nje koji je budio umetnost u njoj a da niko nije bio ni svestan za to. Čak ni Nora nije znala kroz kakve poteškoće je Ana prolazila podignute ali i pognute glave.
Anina maska bila je savršena i besprekorna.
YOU ARE READING
Opraštam ti
RandomOprost je najlepši poklon koji možemo da damo sebi, ne možemo ga kupiti, ali je njegova cena skupa. Ne može se tražiti od drugih ljudi, a davanje oprosta osobama koje ga ne zaslužuju, obično je gubljenje dragocenog vremena.
